Radovanje

[Rakovac Goran]

                                       
                                     
                                          Ja sam bio u Srbiji,
                                          Srbija je na robiji!
                                          Srbi sede u kafani
                                         Sto pijani sto poklani,
                                          Srbi leze pokraj druma,
                                          Iz glava im nice suma,
                                          A iz svake srpske glave
                                          Teku mutne tri Morave.   
                               

                                           Srpskog vodju Karadjordja
                                           Ubio je drugi vodja
                                           Mesto gde je bilo klanje
                                           Srbi zovu Radovanje.
                                           Ubijenom i ubici
                                           Dignuti su spomenici,
                                           Sad se svaki Srbin bije
                                           Sa dve svoje istorije.


                   Izvod - prve dve srofe iz pesme Petra Pajica " Srbija ".

                       

[Rančić Zoran]

Al su zato na vikendicama oko Radovanja ceste ovakve slike!

[Pavlov Dragi]

Al su zato na vikendicama oko Radovanja ceste ovakve slike!

Znaci, sto je bilo, bilo je, ali sada je Radovanje 

[Rakovac Goran]

Село Радовање лежи југозападно од Велике Плане. У арачким списковима из првих десетина 19. века не помиње се као самостално насеље. По попису из 1921. године Радовање је имало 191 кућу са 914 становника. По подацима Г. Т. Радивојевића Радовање спада у групу села, која су постала у доба Кочине Крајине. У то доба је у ово село дошло 13 породица, док су све остале млађе. У најстарије породице се убрајају: Лазовићи, Павићи, Обалаши, Стругаревићи, Милутиновићи, и Аћимовићи; све су ове породице дошле у доба Кочине Крајине, остале су породице дошле после првог Устанка и то од Тимока, из Ресаве, из Груже, из Старог Влаха, и из околних села.

О постанку имена овога места разно се прича. Једни веле да је име дошло по некоме Радовану Пикљи, који се први овамо доселио. Други причају да је селу дао ово име кнез Лазар, а да се дотле звало Омајска. Из Омајске је, веле, дошло на Коеово 70 најбољих оклопника, и кад их кнез Лазар видео увикнуо је «ево мога радовања». Када их је упитао одакле су и они му казали, веле да је рекао да се село зове Радовање. По трећима, у селу је за време Турака живело 70 Радована који успеју да умакну Турцима и да побегну у Немачку. Због спасења тих 70 Радована, веле, село је названо Радовање.

[Rančić Zoran]

Moj pokojni pradeda po majci je od Stankovica-isto staro prezime al je dosao iz Sm.Palanke.Imamo grobove od oko 200 godina u familiji.
Ima tu jos puno lepe istorije...

[Rakovac Goran]

                        Bice Rancicu i istorije bice ne brini. Ovde je nazalost sve manje ljudi i dece ali istorije i legendi ima na pretek. Otvorio sam ovu temu namerno poezijom,sa prve dve strofe jedne od najtezih nasih pesama u kojima se pominje Radovanje . Pesma jeste teska, intrigantna tera coveka da se dobro zamisli ko smo, sta smo i gde idemo.Onda malo geografije i podataka sa vikipedije a upravo spremam deo istorije. Bice i slika ima sta da se pokaze.Ima i one druge pesme " Tamo gde je Radovanje,najlepse je milovanje ..." Nije sve tako crno kao sto na prvi pogled izgleda.Naprotiv .

[Rakovac Goran]

(Iz almanaha "Šumadija u prošlosti i sadašnjosti" 1932)
U vreme Karađorđa, selo Radovanje nije postojalo. Ceo taj potes gde je sada selo, pripadao je selu Rakincu, pa se od potoka Gibavice na zapad nazivao Momajska.
U Momajsku, docnije nazvani Radovanski lug, sklonio je se u noći 1 jula po starom kalendaru 1817 god. Karađorđe Petrović, sa svojim sekretarom Naumom Kanarom. Sklonio je se, da iz tih tišina ponova podigne steg slobode i dovrši delo započeto. Trebao je samo da stigne odgovor kneza Miloša, pa da delo šireg zamašaja na oslobođenju otpočne.
U kolibi Dragića Vojkića, uživao je Karađorđe gostoprimstvo, ali, u nestrpljenju očekivanih poruka iz Topčidera, nije svo vreme tu provodio. Silazio je i do "vode Doćana" na imanje Jovana Bukovičkog, kome je u košenju i pomagao.
U veče 12 (25) jula bila je subota u oči letnjeg Sv. Aranđela.
U sami mrak stigao je vojvoda Vujica sa svojim momcima, među kojima je bio i Nikola Novaković, rodom iz Kolašina, ali nastanjen u selu Opariću (Levač), kome je Vujica krstio jedno dete. NJegovog brata za vreme gospodarenja Karađorđevog, jagodinski sud osudi za nedela na smrt, a ovaj s toga smrtno mrzaše Karađorđa.
Kroz celu letnju noć Karađorđe i Vujica vodili su dug razgovor. Pri samu zoru zaspi Vujica a i sam Vožd Karađorđe naslonjen na jednu talpu od kolibe, zaspa poluotvorenih očiju, kako je on obično spavao. U zoru Naum sa tikvama beše sišao na potok niže kolibe, da se umije i donese sveže vode svome gospodaru.
Tih trenutaka najmljeni i određeni zličinac, Nikola Novaković momak Vujičin, jednim zamahom sekire, tačno u zoru 13 (26) jula 1817 godine ugasio je život Velikog Vođe. Udar je bio od samoga kotlaca ka vratu. Karađorđe po opisu, pokuša da se digne, dosegne se sablje, ali pod smrtonosnim udarcem klone i ispusti dušu.
Nikola otseče Karađorđevu glavu i izbaci je iz kolibe, a vernog sekretara Karađorđevog Nauma Kanara, koji se na potoku umivao, ubi iz puške.
Karađorđevu glavu, odelo, sablju sa ordenom dobivenim od ruskoga Cara i 4000 dukata u bisagama, pokupe Vujičini momci i odnesu u Palanku, gde se sve to preda Miloševom egzekutoru Pavlu Sretenoviću-Lisoviću, koji sve sobom u Beograd odnese knezu Milošu i veziru Marašli-Ali paši.
Obezglavljena tela Karađorđa i Nauma, ogoljena i opljačkana, sahrane na sto koračaja ispod kolibe pod granatim brestom, koji i danas sasušen postoji. Opelo nad mrtvima obavio je Vučko Popović, sveštenik Starog Ayibegovca.
Donetu glavu Karađorđa u Beogradu opere i zasoli Peja ćurčija, i po naročitim turskim velikodostojnicima Čokodarima, bude odneta u Carigrad.
Telo Karađorđevo nije dugo ležalo sahranjeno u lugu radovanjskom. Posle izvesnog vremena, (od dve godine), kmet sela Rakinca Petar Radosavljević u dogovoru sa Filipom Čolom, iskopa po naredbi ili molbi Gospođe Jele udove Karađorđeve, njegovo telo. Filip je bio i drvodelja te je i sanduk bio sagradio. Kako je znao, da je Karađorđeva glava otsečena, napravi sanduk manji no što treba. Nemajući vremena da drugi gradi, prebije golenice - pikljeve Karađorđu, pa ga tako u sanduk smesti. Zbog toga je nazvat Pikljašević pa se i familija tako i danas zove.

[Rakovac Goran]

                 
                     Ђорђе Петровић - портрет - рад Уроша Кнежевића

[Kostadinović Rade]

Hvala ti Gorane na ovom svojevrsnom casu istorije.
Velikog Karadjordja nisu mogli unistiti Turci, ali zato Srbi jesu, pa su posle i Pokajnicu zidali. Bog im nije oprostio.

[Rakovac Goran]

U brojnim legendama koje su se prenosile s kolena na koleno do tančina je prepričavana sudbina Karađorđevih ubica. Iako većina ovih priča nije imala istorijsku potvrdu, služile su kao nauk budućim generacijama da nijedan zločin ne prolazi bez kazne.

Prvi je, prema narodnom predanju, stradao nesrećni Dragić, seljak iz Radovanja, na čijem imanju se ubistvo i dogodilo. Iako savremenici tvrde da ništa nije znao o zločinačkim namerama kneza Miloša i vojvode Vujice Vulićevića, sudbina njegovih nesrećnih gostiju kao da je pratila i njega. Bezglave prikaze sretao je svuda, a gde god bi se pojavile, voda i zemlja bi postajali neupotrebljivi. Izvori bi presušili, bunari postali zagađeni, stoka je bez vidljivog razloga umirala. Za nekoliko godina Dragić je od imućnog čoveka stigao do prosjačkog štapa.

Još veću muku imao je Nikola Novaković, vojvodin momak koji je ubio vožda. Dok su se seljacima iz Radovanja utvare samo prikazivale, on ih je, izgleda, nosio u sebi. Brzo se rastavši s razumom, kazuje legenda, mahnito je lutao selima boreći se sam sa sobom. Dve godine nakon zločina, dok je hodao besciljno pored Rasine, zemlja se odronila i nesrećni čovek pao je u reku. Zemlja ga, kaže narod, nije htela. Izgleda, međutim, da ga je voda jedva dočekala. Boreći se da dođe do daha, Nikola nije primetio da je upao u jaz koji ga je vukao ka vodeničnom kamenu. Jezivi krik koji se nakon toga čuo godinama je, prepričavali su svedoci, dizao kosu na glavi slučajnih prolaznika.
 
Vojvoda Vujica brzo je shvatio da tu nisu "čista posla". Zato je i požurio da sa svojom savešću što pre "izmiri račune". Izgradnja crkve Pokajnice i bogat prilog trebalo je, verovao je, da speru grehe prošlosti. U početku je izgledalo da će tako i da bude. Ne zadugo. Porodične tragedije nizale su se jedna za drugom, ali i nepoznata kožna bolest koja ga je napala, bili su dovoljan razlog da ljudi počnu da ga izbegavaju. Nisu ga posećivali, još manje primali u kuću. Samoća je počela da ga razdire. A onda su došli "gosti".

U prvo vreme samo noću, kasnije i danju. Kad god bi zatvorio oči, pred njim bi se pojavljivale bezglave prikaze. Izbegavao je da spava, bežao je od kuće, tražio spas u manastiru. Kad je shvatio da pomoći nema, pomirio se sa sudbinom. Počeo je da se navikava na njihovo prisustvo, prestao je da se plaši, počeo je s njima i da razgovara. Slutio je smrt, ali ona nije dolazila. Telo mu se raspadalo, bolovi su bili sve jači. I kada je već pomislio da je živ zakoračio u pakao, ponovo se setio svoje zadužbine. Poslednjom snagom volje došao je pred vrata Pokajnice. Jedina želja bila je smrt. Pred sveštenstvom i okupljenim narodom tražio je oproštaj. Za manje od deset minuta, po sećanju prisutnih, ispustio je dušu.

[Rakovac Goran]

                         Sudbina Vujice Vulicevica iz sela Azanje kraj Smederevske Palanke ( u ono vreme se zvala Hasan pasina Palanka ) inace Karadjordjevog vojvode i kuma je izgleda istinita.Pri zavrsetku gimnazije kao maturski rad sam obradjivao temu "Prvi srpski ustanak".Tragajuci za izvornim podacima u manastiru Pokajnica ( podigao ga je upravo Vujica od para dobijenih za svoje ucesce u Karadjordjevom ubistvu u znak pokajanja ) od monaha sam dobio jednu knjigu iz 18.veka. U knjizi je opisana izmedju ostalog i Vujicina nesrecna sudbina. Naime, bio je oboleo od neke za to vreme cudne bolesti - telo mu je bilo prekriveno otvorenim cirevima i ranama koje se nisu dale zaleciti i iz kojih se sirio nesnosan smrad. Zbog toga su ga ljudi izbegavali a i on sam se povukao i sam ziveo.
                          Kako ga smrt nije htela a ziveo je sa nesnosnim bolovima trazio je da ga odnesu kod manastira da bi trazio oprost od Boga ali i od naroda za svoje gnusno nedelo. Nakon obavljene sluzbe javno je trazio oprost od okupljenog naroda nakon cega su ga stavili na taljige i povezli putem prema Starom Adzibegovcu (danas Starom selu u cijem se ataru Pokajnica i nalazi ). Dusu je ispustio odmah tu nakon stotinak predjenih metara .Ocigledno da mu je ispovest olaksala muke a da bez priznanja i pokajanja Bog nije hteo da ga uzme.
                           Nazalost ne znam tacno naziv ove knjige.Citao sam je pre tridesetak godina i naravno vratio manastiru a u ono vreme fotokopir aparati su bili retkost tako da ovo pisem po secanju koje me jos uvek ,Bogu hvala ,dobro sluzi .
                           Ukoliko je ova tema interesantna forumasima rado bih nastavio jer imam jako puno malo objavljivanih podataka o ovoj temi.
                           Pozdrav Rakovac. 

[Rakovac Goran]

Манастир ПокајницаИз Википедије, слободне енциклопедије
Скочи на: навигација, претрага 
ПокајницаЦркву брвнару посвећену преносу моштију светог Николе код Велике Плане, споменик културе од изузетног значаја, подигао је 1818. кнез смедеревске нахије, војсковођа и народни старешина Вујица Вулићевић. О томе сведочи запис на икони светог Ђорђа, као и година урезана у талпу, лево од улаза у цркву. Њен настанак у близини места на којем је Вујица Вулићевић учествовао у убиству свог кума Карађорђа тумачен је као чин покајања, по чему је храм и добио име. Као мирска црква служила је до 1954. године, када је претворена у манастир. Оригинални иконостас остварење је Константина Зографа који је радио у Србији у другој и трећој деценији 19. века. У порти се налази дрвена звонара с кровом од клиса, као и конак, вероватно из времена градње цркве са дрвеним решеткама на прозорима. Конзерваторски радови на цркви изведени су 1951. године, а на иконостасу 1987/88. г.

[Kostadinović Rade]

Ukoliko je ova tema interesantna forumasima rado bih nastavio jer imam jako puno malo objavljivanih podataka o ovoj temi.

Itekako nas interesuje nasa istorija postovani Gorane.
Kao maturant gimnazije imao si dovoljno hrabrosti da pises maturski rad na temu srpske nesloge i njene posledice.

[Šljivic Miljko]

              Posetio sam Radovanje vise puta. Prvi put ulazeci da vidim autobus sa pcelema Radise koji je tada bio vozac u prvoj pomoci, a u pratnji starog Donica koji je bio legenda pcelarstva Velike Plane. Tada sam obisao i pcelare Milosevic iz Orasja, Novakovic iz Starog Sela i josneke cija se imena  ne secam. Radovanje je ostavilo takav utisak da sam kasnije nekoliko puta moju porodicu dovodio u Radovanjske lugove, manastir Koporin i manastir Pokajnica. U Koporinu sam bio sa pesnikom Dobricom Eric gde nas je docekala i ugostila igumanija.  Ko nije video ova  mesta nije ni svestan sta je propustio.  Nepropustite da vidite ove lepote.

[Rakovac Goran]

Mesto pogibije Karadjordjeve danas je obeleženo lepom crkvom. Crkveni oltar postavljen je tačno na mesto gde je prosuta junačka krv velikana. Pri kopanju temelja crkvenih, pod slojem zemlje od po metra, nadjeno je očuvano vatrište kolibe Dragića Vojkića.

Gore više Karadjordjeva groba na strani gde klone sunce, pružio se uzvišeni venac.
U poznu jesen 1915. godine te položaje branio je XI pešadijski puk "Karadjordja". Slučaj je hteo, da sveto mesto njegova groba brani puk njegova imena.

Hrabri vojnici pukovnika Voje Tomića bili su u upornoj i žilavoj borbi sa 24. nemačkim pešadijskim pukom. Sveto mesto branjeno je korak po korak, zasejano leševima gusto nadirućeg protivnika. Padali su i naši. U odbrani Karadjordjevog groba, poginulo je 11 (24) oktobra 1915. godine 38 vojnika iz puka Voje Tomića.

Poginuli vojnici XI puka bili su sahranjeni na mestu gde su pali. Docnije 1917 godine preneti su na seosko groblje. Jedan, Dragomir Govedarević koji je bio rodom iz susednog Rakinca, odnet je u svoje selo. A ostali? Evo ih u redu na ivici povrh Karadjordjevog groba! Poredjani im beli krstovi kao jato ždralova. Čuvaju vojnici Voje Tomića onde mrtvu stražu svetome mestu.