Juče sam pozvao Dom Lukovića i na poziv javila se Marija kojoj sam izjavio saučešće kao i njenoj majci Milici (88)
a Marija uz zahvalnost i opis detalja poslednjih ovozemaljskih dana našeg DEDE poslala mi je GOVOR koji je održala
na ispraćaju svog roditelja na večni počinak.
Taj pisani govor prenosim kolegama u celini, neka ostane kao trajan dokument na našem i Njegovom omiljenom forumu.
==================================================================================
Poštovani Djoko
Hvala Vam puno na vašem današnjem pozivu.
Šaljem Vam moj govor sa tatine strane.
Hvala vam puno sto ste mom ocu bili tako dobar drug.
Želim vam sve najbolje
Marija Vižintin
Moj otac Slobodan Lukovic, bio je dobar čovek.
Rodjen je 28-og maja 1935 godine u Gornjem Crnjevu, u familiji sa pet sinova.
Vaspitavan u velikoj zajednici, uz dedu i babu, tata je od malena bio naučen da postuje, pomaže i voli rodbinu i sa očeve i sa majčine strane.
U nasledje mi je ostavio detaljno porodično stablo, familije Lukovića i Besevica, koje seže više od stotinu godina unazad.
Dobrobit ne samo svakoga u porodičnih kući, nego i komšija u Gornjem Crnjevu umnogome je odredila karakter moga oca i njegovo duboko postovanje za sve ljude.
Obrazovao se u Šumama, Ivanjici, Mladenovcu i na kraju u Beogradu gde je stekao diplomu više komercijalne škole.
Završio je i školu rezervnih oficira u Trebinju.
Mladost i zrele godine moj otac je proživeo u Jugoslaviji, zemlji koja je bila poštovana svuda u svetu, gde se neprestano i puno radilo i gradilo, uz puno nade i elana, pa je svoj radni vek započeo u Drvnom Kombinatu Golija, zatim u trgovinskom preduzeću Novi Dani, gde je posle nekoliko administrativnih i komercijalnih funkcija postao najpre Komercijalni a potom i generalni direktor Novih Dana.
Posle 21 godine provedene u Novim Danima, moj otac je po partijskom zadatku radio 4 godine kao Direktor Ugostiteljskog preduzeća Inex Moravica, a potom radio u SIZ-u stambeno komunalnih delatnosti, odakle je otišao u zasluženu penziju 1991-ve godine.
Uz posao, moj otac je bio član Teritorijalne odbrane, član Privredne Komore u Uzicu i član kreditnog odbora Beobanke.
Kako je bivalo u to doba, moj otac je bio angažovan u mnogim drustvenim organizacijama, čiji je cilj bio boljitak celog drustva, uz puno lepih druženja, takmicenja, predavanja, seminara, konferencija i proslava u kojima je moj otac beskrajno uživao.
Uvek spreman za salu i pesmu, ali i predan trud na važnim pitanjima svake organizacije, moj otac je bio član:
izvrsnog odbora i predsednik ispitne komisije Lovačkog drustva Čemernica i član Lovačkog saveza Srbije
Predsednik i igrač Šahovskog kluba Javor
Predsednik Udruzenja Pčelara Ivanjice, član Izvrsnog odbora i presednik komisije za izdradu nacrta zakona o Pčelarstvu Srbije i redovni predavac.
Za svoj društveni rad, moj otac je mnogostruko nagradjivan Pohvalnicama, Zlatnim Plaketama, Zlatnim ordenom, Zlatnim znackama, obeležjima koja su u vremenu kad ih je primao govorila o tome kako društvo u kome živi postuje njegov trud.
Danas su u rukama mojih sinova, da ih podsete da je njihov deda bio veliki i vredan čovek na koga treba da se ugledaju.
Zahvaljujući ovakvoj angažovanosti, moj otac je stekao veliki krug poznanika i prijatelja, sa kojima je delio svoje hobije, šale, piće, pesmu.
Strastveno se pripremao za lov, ribolov, partiju šaha sa čika Mladjom u šah klubu,
Sa puno žara i gneva, čak i iz postelje zvao je ministarstva i kucao na mnoga vrata da se žali kako se malinjaci prskaju u podne i pčele uništavaju, pomagao je u pisanju pravnih prepiski drugovima koji su tome bili manje vični, pomagao mojoj sestri Dejani da piše knjigu o mom stricu i našoj familiji..
Strasno je sortirao fotografije sa svih druženja, naših putovanja i Ivanovog i Pavlovog odrastanja…
Lista svega oko čega je tata bio angažovan je predugačka da bi se ovde pomenula.
Od kada se penzionisao, moj otac je proveo jako puno vremena, u druženju i gradnji naše vikendice u Crnjevu, koji su zajednicki, deo po deo, moj ujak Jovica i moj otac svojim rukama sami izgradili.
Tatino ogromno zadovoljstvo je bilo je da
u smiraj dana, uz času vina i priču, sa ponosom gleda na rod jabuka, krompira, obilazi pčelinja drustva dok je na brdu iznad stajala njegova rodna kuca.
Ono čega se najviše sećam da smo na toj vikendici i na tom parčetu zemlje mi od svega najviše radili, a najmanje sedeli i uzivali, ali je bliskost, neizmerna ljubav i toplina koju smo sa ujakovom familijom delili bilo nešto najlepše sto smo iskusili.
Još kad bi nam u posetu dosli tetka Beka i Čika Mladjo, tatina braca i njihova deca, moj otac je tada bio najsrećniji.
Moj otac je bio odan brat, u kući je bio praznik kad je svoju braću video i sa njima se družio.
Beskrajno je bio ponosan na sve uspehe dece i unuka svoje braće.
Na žalost, ostao je poslednji od njih petorice da živi, braću je u tišini oplakivao i trudio se da brine i dalje i daje savete njihovoj deci.
Moj otac je bio dobar zet.
I kao i u svemu drugom, čineći male stvari, tata je mom dedi pokazivao koliko ga postuje i voli.
Sećam se kako je strpljivo pored šporeta čekao da parče hleba samo malo porumeni za moga dedu.
Kad god bi moj deda, posle popodnevnog spavanja došao u dnevnu sobu, tata bi pun poštovanja ustao, da deda izabere najbolje mesto za sebe.
Moj otac je bolesti, rak mokraćne bešike i Parkinsonovu bolest hrabro nosio od 2014.
Koliko god je mogao da se bori i kreće, tata je i dalje živeo kao da nije bolestan dok 2024 godine nije proveo 2 nedelje u Čačanskoj bolnici i vratio se kući nepokretan.
Davno sam pročitala kako neki ljudi u naše živote udju da nam pokažu da andjeli žive medju nama i uvere nas da je ljudska dobrota najača od svega.
Taj andjeo u našim životima u poslednje dve godine je Tanja Jelić, koja je svojom brigom i ljubavlju tati poklonila dve godine života kada je sve izgledalo potpuno beznadežno.
Svojim neizmernim trudom mog oca je kuražila da napravi prva dva koraka, odhoda do hodnika, popne se na sprat, okupa ga, obrije, popije sa njim rakiju, uteši i ohrabri moju majku, zakaze sve preglede, učini da moj otac hrabro uz nju ode do Čačka, obezbedi mu nove naočare, novi slušni aparat, nosi hranu za oboje kad su bolesni, obavi kupovine, plati račune, podigne penzije… i zato je moj tata sa pravom govorio mojoj majci, dobili smo drugu ćerku.
Žene kao Tanja, Mika, Milojka, Goca i sve druge medicinske sestre i gerento domaćice koje su ušle u kucu mojih roditelja, da u dom dvoje starih ljudi unesu sunce i radost, zasluzile se ogromno postovanje i orden, kako se svakoga dana suoče sa bolešću, mukom i staroscu i da i pored svega stare ljude oraspoloze, okuraže, pa i zaigraju i zapevaju sa njima.
Na onome što su učinile za moga oca i majku ja sam im beskrajno zahvalna.
Moj otac je bio voljen i poštovan deda.
Iako sa svojim unucima nije proveo puno vremena, pokazao im je kako to oni znaju da kažu, kako je biti veliki čovek i muškarac.
Svoga dedu Ivan i Pavle su naprosto obožavali.
Mudan i umeren na rečima i postupcima, postojan u podršci, radan, pravedan, čuvar prirode i porodice, deka kako su ga zvali, ostaće u njihovim srcima zauvek kao primer, kako se živi život dostojan čoveka.
Deki su Ivan sa svoje dvoje dece Petrom i Igorom, i Pavle sa bebom koja će se roditi u januaru iduće godine poklonili najveću radost, da će se njegovo ime, geni i porodična istorija nastaviti u Australiji i Irskoj.
U Sidneju čuvam tatinu fotografiju iz dana kada se mami udvarao.
Tata je napisao na poleđini da je podeljena radost upola veća a podeljena tuga upola manja.
Tatu sam neprekidno začikavala zbog njegovog truda da mamu impresionira, ali sam odavno razumela da je to moto kojim su mama i tata proživeli 67 godina zajednickog života.
Kad bi se kasno vraćao sa poslovnog puta ili noćnog provoda, tata je mamu nežno pokrivao, donosio rusku salatu iz Beograda, prao u najnovijem odelu sudove kako bi kad je bas mnogo “zgresio”, iskupio, očajno plakao kad je mama pala i povredila koleno.
U ovih poslednjih nekoliko nedelja, kad više nije imao glas, čim bi mu poželela dobro jutro, tata me gledao svojim krupnim ocima i prosaputao bi mama.
I sa velikim razlogom,
Sve ono sto je moja nesebična majka za moga oca učinila svih ovih godina, a naročito u njegovoj bolesti, retko bi ko istrajao na način kako je ona to radila.
Kada je pre par godina tužno ležao u krevetu, shvatajući da više ne može da se skoncentrise na igranje šaha, da ne može da piše, mama je tatu tešila govoreći mu pa vidi kako je nama dvojima ovde skupa lepo, šta nam fali, ne možeš da ustaneš pa šta ja ću te staviti u kolica i voziti.
Predanost kojom mu se posvetila jednostavno u današnjem svetu ne postoji.
Mama i tata su me svojim brakom naučili da zajednicki život nije gomila lepo ukrasenih reči, karanfila za Osmi mart nego svakodnevni trud da duši pored sebe pomogneš i pokažeš koliko ti znači svojim delima.
Moj otac nije trošio previše reči u mom vaspitanju.
Nije ni trebao, svakog dana mi je pokazivao koliko mi veruje, koliko me voli i koliko mu je stalno do mog mišljenja.
Poklonio mi je najveće bogatsvo ovog sveta, osećanje da su tvoji roditelji uz tebe ma šta i kako se desilo, poklonio mi je spokoj u duši koji mi je i sa 18000 kilometara daljine, svih ovih godina govorio da imam u svetu nekoga ko me bezrezervno voli i veruje mi.
Kad sam moga oca pre dve godine pitala, da li bi da ima prilike živeo drugačije ili bi bilo šta promenio, zamislio se i rekao mi je ma ne, radio sam uvek ono što sam voleo i želeo.
Moj tajo je živeo život bogat iskustvima i uvek mi je savetovao da je najvažnije da uživam u svakom danu ma kakav bio, jer se nikada ponoviti neće.
Pa neka ova mudrost ostane uz vas, od moga oca, koji je bio dobar čovek.
