Појас Мајке Божије
Након што сам сазнао преко средстава информисања да је у Храм Светог Саве на Врачару стигао појас Мајке Божије, данима сам размишљао о значају доласка ове реликвије у Србију, а тиме и околне земље, правећи планове за одлазак на поклоњење и целивање појаса. Таман кад бих скоро одустао због разних ствари које су отежавале одлуку, дошло би до поновног продужења боравка појаса у Храму Светог Саве. Утврдивши на google да се Храм затвара у двадесет сати, помисливши на моја болна леђа која не дозвољавају стајање у месту дуже од сат-сат и по, па једва издржим и присуство Светој литургији, а да не седнем на клупу, Био сам поново на секунд од тога да одустанем од пута, да моја супруга не предложи да позовем Храм телефоном и проверим информацију о времену затварања. Након само пар позива свештеник који се јавио на телефон потврдио је да се храм не затвара и да се ред не смањује од јутра до сутра. Поново сам у мислима израчунао шта и како требам урадити да бих искористио ту можда једину прилику која се појавила, Реално појас се може видети на Светој Гори, али ја тамо нисам а и не верујем да ћу отићи за живота, Чињеница да је за шест векова једном са Свете Горе појас ишао у Русију и ево сад у Србију, те га ту поред мушкараца могу видети и девојчице, жене и мајке. још ме више учврстила у одлуци да кренем, јер супруга поред ове вероватно не би имала другу прилику. Мисао о духовној вредности појаса који је плела Мајка Божија а по тадашњим обичајима није испунила његову намену, па мислим истим појасом сина повијала, или је у најмању руку боравећи као дете у њеном наручју појас додиривао, то онда представља нешто што је било најближе Богу а доступно је нама да га видимо, цјеливамо и поклонимо се. Одлучих да кренемо ујутро кад у фирми решим неке неодложне ствари. Кренух око осам часова пут Београда. Верујући ће паркинзи око храма бити одавно заузети одлучих паркирати на Видиковцу, а одатле до храма нас одвезе брат својим аутом. Код храма стигосмо у једанаест часова. Ту нас редар упути куда да тражимо крај реда. У себи сам помислио више пута идући кроз Београдске улице, ваљда је крај иза угла, очекивао сам ја да ће бити неки ред али не оволики. Кренусмо прво низ улицу поред Карађорђевог парка до краја улице, онда лево малом попречном улицом, а затим уз улицу Браничевску и Боре Станковића, скроз до Храма, па око Храма Крушедолском до Булевара ослобођења па низ булевар. Након пар попречних улица ред је завио на десно и ушао у улицу књегиње Зорке прошавши поред пар блокова зграда па у улицу Николаја Краснова и опет у Крушедолску ка Храму. Ту пронађосмо крај реда који се иза нас брзо попунио, Одавде се поново видео храм па рекох супрузи како ево Храм три пута видесмо и још три пута кад га угледамо стићи ћемо до појаса. Полако се кретасмо док је иза нас је ред растао јер народ је још увек пролазио, подижући поглед и тражећи крај реда као и ми што смо тражећи му крај. Кретање ка храму у колони није било налик чекању у редовима друге намене, јер само што би се зауставили, за пар секунди треба да се померимо. Први пут за свог живота угледах Патријарха. Ишао је истим оним путем којим смо ми дошли и целим путем благосиљао народ молитвама Мајке Божије. Око њега пар свештеника као и пар људи у оделима. Једна млада редарка носећи корпу са крем бананицама нудила је свима редом да се мало окрепе или поврате шећер уколико је некоме опао. Први пут до Храма стигосмо за прилично кратко време. отприлике око тринаест сати а прешли смо пут од улице Николаја до улице Боре Станковића. Изненађујуће је било то што су та два сата чекања и кретања у реду изгледала као да су прошла за неколико минута. Прођосмо поред храма до Скерлићеве улице. Њу сам запамтио јер сам се ту у клиници Храм лечио око две године, двехиљаде шеснаесте. До сада смо већ упознали лица људи по десетак метара далеко напред или назад у реду, ћутљива, замишљена а ипак радосна, Чак је и дечији несташлук изгледао некако другачије, Ту испед нас је девојчица од неких четири пет година носећи своју пластичну столичицу користила сваку прилику да се огледа на паркираним аутомобилима и нешто неразговетно одпева, или почиње неку игру са својим ујом(ујком), Ту су породично ако нисам погрешно повезао њих петоро. Због тога ред није био по једно или двоје, него и по петоро или по више, ко је са ким дошао заједно су стајали у реду и тако се померали напред. Полако смо се померали низ улицу која се баш одужила, чини ми се много дужа него кад смо је прошли тражећи крај реда, још спорије скоро неприметно померали смо се малом попречном улицом која је везала за Небојшину. Она је вероватно најбоље обележена или је боље памтим јер је на крају пута ка Храму. Одавде само право и већ смо пред Храмом. Помислио сам ако су раније два сата прошло као неколико минута и сада невероватно изгледа да је већ осамнаест сати и да већ седам сати чекамо. Премотавајући у глави пређени пут и време за које смо прешли неку деоницу, никако нисам могао пронаћи разлог због кога смо се кретали брже или спорије. Понеко би иступио из реда узео кафу за понети у неком локалу поред којих пролазимо или крофну и поново се вратио на своје место, Без икаквог негодовања људи из реда, јер док би се он вратио ред је већ одмакао па се потрага и претрага познатих лица вршила и по десетину метара док се не пронађе члан породице или друг или другарица. Када смо се већ прошли поред Карађорђевог парка све до Скерлићеве овај пут са друге стране, ишчекивање је постало још веће, тај неки осећај испуњења, награде, неверице па и жал што се ево примиче крај. Чули смо већ раније да се чека по десетак сати али без обзира на то верујем дас у сви у реду спремни дочекати и јутро или до петка ако буде потребно јер се појас у суботу испраћа на Свету Гору. Одавде се већ види Храм преко крова библиотеке, лепо покошене ливаде, али и призори градилишта ограђеног грађевинском оградом, разбацаних гомила шљунка или песка и других грађевинских материјала. Сетих се да на другом крају Скерлићеве видех два аутобуса за даривање крви који очигледно нису радили, јер мада су били мало подаље од реда нисам приметио неко кретање око њих. Међутим, већ сам приметио како људи или жене из парка спорадично улазе у ред. Трудио сам се да не гледам, свако је овде дошао за себе и нека ради како мисли да треба. Помислио сам и шта ће рећи становници или власници локала и прозора на које је понеко седао или власници канти за смеће које су већ одавно препуњене и које када буду празнили, сигурно неће лепо помислити о народу који из дана у дан пролази, седи и пуни канте, Понеко нема стрпљења носити чашу или кесу неколико метра али више минута, до неке канте или контејнера па их има и на шпалетнама прозора или поред зида. Такви смо, шта да се ради. Улаз са булевара у Небојшину је блокирала полиција да се смањи саобраћај, јер је сила народа који је сад већ у више колона, није више случај као раније да на пример њих петоро стоје једно до другога па је ред мало шири, Сад већ има свежих лица Проматрам их. Покушавам докучити о чему размишљају људи који прешавши булевар на пешачком и добивши упутсво за тражење краја реда ипак одлуче да се убаце у ред. Помислих да је управо то разлог споријег кретања још од неких четрнаест сати па ево сад већ деветнаест, Поједини људи из реда видевши да инвалиди или родитељи са децом пролазе пут Небојшине тражећи крај реда, упутише их да иду ка Славији и тамо га потраже и не губе драгоцено време обилазећи около као и ми што смо. Неки послушаше, неки ипак одоше куд им је речено. И наравно по неко само стаде покрај реда, у почетку само заставши да размисле куда да крену а онда кад се већ нико не буни само наставише кретање са редом. Повремено подижући по једну ногу да бих је некако одморио уђосмо коначно у плац Храма Светог Саве. Надам се да ће брзо да се уђе већ је скоро двадесет сати, па док брат дође по нас, па док стигнемо у Зворник а ујутро ваља на посао. Ма нема везе завршићемо до ујутро. Већ се са звучника из храма чују молитве. Милиметарским померањем идемо напред. Пар редара који стоје ту затегоше траку упозорења од Крушедолске улице да би спречили убацивање у ред са те стране. Помислиш да се не померамо, осврнеш се и видиш да си се померио пар метара. Сад се већ виде степенице храма. За дивно чудо мене ни једном нису заболела леђа, Још ми је била бојазан како решити потребу за тоалетом, али срећом није било потребе ни за тим, иако су се у близини храма налазиле wc kabine. Bila је у току дана и понека кап кише али не значајно. Ни сунца није било превише. Ипак ноге су све више болеле, Раније сам се могао наслонити на зид, овде на сваких пар метара по нека светиљка. Ја сам опет на десној страни реда па се мало наслоним, док се ред помера, а остали из реда ни то. Одавде већ видимо да се у храм улази у етапама по двадесетак људи. На степеницама су два редара па они одброје пар редова, и пусте у Храм, тек кад претходна група прође кроз врата. Светлост је већ врло слаба, али се види сасвим добро унутрашњост Храма. На лицима оних који су излазили из Храма види се некакво благостање олакшање а на крају и умор. При проласку кроз врата-видим да са бочних врата од стране Крушедолске улице има ред људи који досеже до самог стола на ком се налазио појас Мајке Божије. То је био ред састављен од људи са малом децом, коју су свештеници узимали од родитеља преко импровизоване ограде, приносили појасу па враћали родитељима. Док сам прилазио сигурно је пет шест такве деце принесено, Помислим како је у храму тишина, како ево не плаче ни дете од једва годину ког непознати човек у непознатом оделу држи за једну ногу и једну руку и тако га принесе до ковчежића са појасом, Свако ко је одгајао дете зна да оно неће од родитеља без негодовања или плача често ни код познатих или код другог родитеља а камо ли непознатих особа. Лица су им некако била озарена радошћу као и лица свештеника. Ред се убрзано смањивао и коначно дођох до појаса. Желећи га осмотрити, разгледати. подићи, понети, пољубити. помиловати, само сам се као и остали прекрстио, брзо поклонио и пољубио ковчежић са појасом и прошао у правцу излаза из Храма, У пуној цркви народа ни реч се не чује. Помислих да је до сада сигурно milion верника целивало појас Мајке Божије, јер одавно је саопштена цифра од преко осамсто хиљада, Помислих о моћи ове реликвије, о истинском чуду.која сабра у овај Храм оволико верника првенствено из Србије и Српске републике, затим Македоније, Грчке. Бугарске и Румуније, присетих се и аутобуса из Мађарске ког сам видео да оде булеваром а тек ред чији се крај није назирао кроз полумрак Крушедолске улице јер већ су двадесет два сата, а река народа која тече ће осигурати да се сигурно пређе milion пре повратка појаса у Свету Гору.