Evo jedne od mojih životnih priča a vezana je za pčele!
Bilo je ovako:
Domaćinstvo Bana Zečevića u selu Vilovi (danas Brdo), na obroncima planine Zlatara nadomak Nove Varoši...ukupno u jednom kompleksu 35 hektara zemlje...šuma preko 10 hektara...livade 22 kose (valjda će kolege razumeti šta to znači), njiva 5 velikih sa zasejanom zobi, ječmom, raži, kukuruzom (jedan od retkih u selu gde je bivalo i noćno komišanje kukuruza), krompirom, pasuljom...
Baba Stoja, izvanredna pčelarica (nasledila od muža, mog đeda Solunca Alekse, a Aleksa od svog oca Đoka koji požive 114 godina), Uljanik sa 20-tak trmki!
Sve trmke su imale smrčeve kaptare u obliku prevrnutog levka, koje je otac spremio da ih zaštite od kiša, snegova i mraza!
Uljanik ograđen jasikovim baskijama i parmacima a nalazio se iza ambara za žito!
Nedaleko "kućer" u kome se spavalo da se sačuva stoka koja je bila u torovima!
Okolo jabuke i šljive, lepa ladovina!
Majka Ljubica je baki pomagala oko rojeva kada je otac bio na državnom poslu!
Tokom detinjstva, nas četvoro dečice jedno drugom do uva, radoznalo smo virili kroz plot (tarabu) da vidimo šta se to tamo radi?
Ponajviše je mene to interesovalo i golicalo u čemu i odakle ta malena sićušna stvorenja, donesu onoliko meda da nam tata i baka daju da se zasladimo a satovi koje bi sekli dugačkim zakrivljenim nožem kada "ubiju" pčelu tj trmku veliki ko tepsija!!!
Na pitanja ni oni mi nisu umeli objasniti već bi baka "stručno" konstatovala, "Bog dao pa donele"!
Ja bih se često iskrao i ulazio u Uljanik bez pitanja pa bih i batine dobio od oca jer se bojao da me ne "izujedaju" pčele i da oteknem (za alergiju se nije tada ni znalo)!
Naravno, meni kao jedinom muškom detetu, posebno se nabludovalo pa me je baka uvek od oca branila, ali i savetovala da se ne primičem kada ona nije blizu Uljanika!
Ali, đavo nikada ne miruje (čuo sam od starijih), pa se na Petrovdan 1951. godine iskradoh iz kuće, dugo kroz plot gledah a kada se oslobodih, radoznalo uđoh među pčelice!
Tada sam imao jednu sestru Veru, koja je imala manje od godinu dana a koja danas živi u Švedskoj i ne seća se ovog događaja!
I danas danji mi odjekuje zuka i divna muzika (pesma), miliona krilatih lepotica kojima sam se radovao i sa ushićenjem ih gledao!
Bile su svuda oko mene, a ja čučim na pokošenoj i pograbljenoj travi!
Kao da su me volele, milovale i pozdravljale krilima, a ja nasred Uljanika, zanosan i opijen mirisom nektara i cvetnog praha, radovao sam se i mislio da je baba luda kada ne dozvoljava da budem sa njima!
Pa one me "znaju", poznaju i raduju se mom prisustvu!
Zanesen, omaknem se o neku malu busiku i padnem na jednu trmku!
A onda za trenutak sam doživeo nešto strašno, ono što nisam mogao ni zamisliti!
Bilo je neverovatno, neobjašnjivo...
Svuda po meni, po kosici, licu, očima a po najgore ispod "đude" do pojasa "milion" pčela...
Da pojasnim šta je "đuda"...do pete godine života nisam (niti ostala đeca), imao pantaolonice a trenerke nisu ni postajale, svi smo noslili od beza sašivene kao haljinice (ništa stešnjeno), tako da sam dobio bezbroj uboda uz noge pa sve do pasa!?
Vrišteći sam istrčao iz Uljanika a baka odnekud se pojavi, zgrabi me u naručje i trčeći nosila u potok, koji je bio ispod kuće na 200 metara!
Celog me potopila u vodu ladnu kao led a meni se činilo da je vruća i tek skinuta sa šporeta!
Za njom je dotrčala majka (otac je bio na poslu), i kukajući, udarajući se pesnicama u grudi, naricajući kao da sam umro, nedaj Bože!
Obe su stavljale nako ladno kamenje (ploče iz vode), na mene a tada sam utonuo u dubok san (valjda se onesvestio...pričali mi kasnije), i u kući se probudio namazan kiselim mlekom iz kablića drvenog, beo i sav otekao!
Oči su mi bile zatvorene a gorio sam kao žiška!
Već sam zaboravio, ali znam da mi je otac doneo neke bonbone od alvadžije Hakije iz Varoši i nasmešio se uz podignut prst sa pretnjom da tako prolaze oni koji ne slušaju šta im se kaže?
Nijednom me nije uzeo u krilo ili naručje već strogo, sa ljutnjom govorio..."ajde opet uđi, samo probaj..."!
Baka je bila car, volela me do neba, mazila i govorila... od tebe će biti pčelar!
Mislio sam, hvala baba, ne treba, nikada neću više prići Uljaniku!
Međutim, ovaj nemio događaj za moje roditelje i babu, obezbedio mi je da mi Milija Trmčić, ovdašnji terzija, sašije pantolonice od nakog vojnog tergala (otac negde kupio), i od tada do današnjeg dana više ne nosim "đudu"!
To je možda i vatreno krštenje sa pčelama koje sam kasnije vrlo zavoleo ali se nisam njima aktivnije bavio do očeve smrti 1987. godine!
Ovo je samo jedno od sećanja iz moje rane mladosti!
