ČOVEKOV NAJVEĆI PRIJATELJ
Davne 1963.g. jedva pamtim, tada još nisam posao u I osmogodišnje škole, moj otac Dragan kupio
dvogodisnjeg konja na vasaru u Vršcu u Vojvodini, po imenu Biban.
To je bilo vreme kada još nije imalo traktora u selima, pa su konji masovni menjali volujsku zapregu, pre svega zbog mnogo veće brzine svog hoda.
Imali smo dve njive na obali Zapadne Morave u Čukojevcu na nesto vise od desetak kilometara od
naše poridične kuce u selu Godačica, opština Kraljevo, i tu razdaljinu je Biban laganim kasom prelazio za oko sat vremena, a sporim volovima je pre njega trebalo puna tri sata.
Petak, pazarni dan u Kraljevu, udaljeno oko 20km od nas, Biban je prevozio redovno, sve za pijacu naših komišija i nas (jagnjad, telad, prasad, voće, povrće,...) u šprediteru i to za oko 2 sata laganim kasom. Ni asfalta tada nije bilo, samo makadam.
Ne samo za transport, već pre svega i za mnoge druge poljoprivredne radove Biban je bio od velike
pomoći (jednoredno brzo i kvalitetno prašenje kukuruza, prevoz plastova sena u livadi od oko 2ha, izvlačenje drva iz šume, prevoz punih zaprežnih kola drva, obranog kukuruza, groždja i td).
Za sve te godine moj Otac je samo jednom video Bibana da je legao u štali na svom mestu. Čim je Otac ušao u štalu konj je odmah ustao, kažu “sramota ga od gazde da leži”. To je bilo posle njegovog celodnevnog prašenja kukuruza u njivi od 3ha, kooperacija sa tada moćnom Zemljoradničkom zadrugom u Godačici koja je tada zapošljavala 56 radnika i imala je jedina u selu 2 traktora. Za tu uslugu zadrugari su nam poorali traktorom njivu od 1ha. Kada je konj umoran stojeći odmara jednu po jednu prednju nogu, tako što je podigne u kolenu je savije i lagano maše.
Taj Vranac bio je kod nas desetak godina, a onda ga je Otac prodao na vašaru u Trsteniku, koji je
od nas udaljen oko 40km.
Dve godine posle toga na poznatoj kraljevačkoj pijaci u petak–pazarni dan, na obali Ibra, moj Otac je prepoznao Bibana i kada mu se obratio tim imenom konj je naimenično podizao prednje noge i jako njištao, prepoznavši bivšeg gazdu. To je bio jako dirljiv susret. Otac je u obližnjoj prodavnici kupio šećer u kocke, došao ponovo do Bibana, prvu kocku on pojeo, a sledećenih nekoliko iz svoje ruke dao Bibanu. Konj je sve to u slast pojeo (kažu da može se dati malo šećera konju).
Onda ga je moj Otac snažno zagrlio, ne plašeći se da će konj da ga povredi na bilo koji način.
I konj je njega sve vreme svojom glavom i dugom crnom grivom milovao dugo dugo. Tada su mom Ocu oči zasuzile.Ceo sat je moj Otac čekao novog vlasnika Bibana da se pojavi na pijaci, gde je konj bio vezan za obližnje drvo na obali Ibra, sa namerom da ga upita za ponašanje i život Bibana u novoj sredini. Na žalost čovek se nije pojavio, a moj Otac je morao na autobus za povratak u selo.
A onda 2002.g. moj Otac je imao operaciju u kraljevačkoj Bolnici, a moj sin Miša za odličan uspeh u školi dobio knjigu „Crni lepotan“ (priča o ljubavi čoveka i konja), a na naslovnoj strani vranac vrlo sličan našem Bibanu. Da se Unuk pohvali, Dedi je odneo u bolnicu ovu knjigu koju je moj Otac odmah počeo da čita. Poznavajući glavnu med. sestru rekao sam joj nasamo celu priču o Bibanu. Ujutru na redovnoj lekarskoj viziti, glavni Hirurg pred ostalim pita mog Oca „Čika Dragane, tek 3 dana od operacije, kako ste danas“?. A ta Sestra samo dobaci „Ne brinite Načelniče, lako je sada njemu kada je sa njim ponovo njegov Biban“. Moj Otac se iznenadi, odakle sada da svi znaju za Bibana, od koga se nije odvajao svakodnevno punih 10 godina, pre više od 25 godina?
Do kraja njegovog života nisam Ocu otrkio malu tajnu medicinske Sestre i mene.
Ne kaze se bez razloga “pamti ko konj”, a i da su pas i konj naši najbolji prijatelji.
Konj, čak možda i više…a na žalost danas skoro da ih i nema u našim domaćinstvima.
Rade Kostadinović, Kragujevac
Na Arandjelov dan, 21.11.2020.
