~Поштоване колеге пчелари~
Песма коју ћете прочитати написао сам још деведесетих година прошлог века.Она је као и све остале у рукопису у мојој архиви.
Ова песма је настала тако што ме инспирација понела да напишем сличну оној познатој песми:О КЕРУШИ.Али у дргом контексту.
Та песма-О КЕРУШИ-ми је у била једна од најосећајнијих песама мога детињства.
Песама у којој је било и радости и туге и мајчинске љубави и људске злобе и дрскости и бахатости.
Као дете сам читајући ову песму плакао због судбине која је задесила штенад.
Касније када сам схватио поруку песме-.А више пута сам је читао и анализирао.Кажем?Па она је истина нашег живљења.
А о овој песми коју ћу Вам презентовати.Сами дајте свој СУД.
Кад лајара роди пеливана Мало прође оштени се лиса
у невреме за лоша земана на свет доне само једног жућу
Нико тада није мого знати у пролеће негде о бехару
каквог ће нам идиота дати. поче изрод правити штенару.
У срад зиме послератних дана По замисли лисе и лајаре
оштени се изродова нана кренула је изградња штенаре
и донесе ђавољег сердара уз ивицу туђега поседа
међу пуно браће и сестара. изнад дома свога оца меда.
Та година послератна била Решио је изрод да закући
њега није изродила вила и отето остави свом жући
није био од Божијег дара жедни туђег к'о буре без данца
на свијет га донела лајара. малог жућу пустише са ланца.
Пролазише године и лета Лаје изрод и лиса и жућа
са кучком су расла њена псета уз ивицу отетог им кућа
како није било пуно хране генетске су наследили даре
отимаше да се сви прехране. Оца меда и мајке лајаре.
О јесени док још није зима Пролазише године и лета
поче изрод отимати свима и порасте чудо од штенета
А лајара са њиме се дичи штене жућа са још више дара
поносна је што баш на њу личи. наслеђује ђавољег сердара.
Сваког дана буди Боже с'нама Прође само неколико лета
лајала је куја по странама и стиже их судбина проклета
и гледала шта се отет може утихнуше изрод и лајара
сачувај нас и помози Боже. а и лиси није било лека
штене жућо то и тебе чека.
Расту штенци постају све љући
па немогу заједно у кући Ко отетим храни своја уста
побегоше свак на своју страну остаће му и штенара пуста
оста изрод с'наном на дивану. нека знаде колено девето
што отето то је и проклето.
Решила је одједном лајара
да ожени ђавољег сердара Можда ћеш се некада кајати
у сред љета кад се жита жању узалуд је на туђе лајати
За два броја од изрода мању. јер за пса је остало од века
да га ланац уз штенару чека.
Доведоше омалену лису
да је злобна ни слутили нису Незнам жућо што ти ово треба
почела је одмах да уједа да од туђег једеш кору хлеба
браћу,сестре,лајару и меда. ти си штене од лошег порода
мајке лисе и оца изрода.
С'поштовањем!!!
Миланко Милованов Бјелић
