Upravo sam se vratio sa sahrane velikana pcelarstva Steve Galica, gde sam po njegovoj zelji bio jedan od nosilaca kovcega, a zatim sam na grobu odrzao govor koji vam u celosti prezentujem:
ГОВОР НА САХРАНИ СТЕВЕ ГАЛИЋА, 28.05.2013.године
Припалала ми је веома одговорна дужност да се у име пчелара опростим од Доајена не само српског, већ слободно могу рећи пчеларства са ширег простора.
Имао сам част и велико задовољство да се последњих више од двадесет година интензивно дружим са Чика Стевом до последњих дана његовог живота.
Не само да сам га бар једном у десетак дана обилазио у његовој соби у Дому старих, већ када се сретнемо у Граду, на Дебатном клубу пчелара или идемо заједно у посету пчеларима у оближњим градовима, увек је била неисцрпна тема о пчелама, његовој вечитој љубави.
Рођен је у првој половини двадесетог века, 1926.г. на Младенце 22. марта у Босанском грахову у породици где се стотину година непрекидно пчеларило.
Учесник Другог светског рата од 1941.године, остаје у активној војној служби у Прилепу где упознаје младу симпатичну матуранткињу Веску, где се одмах рађа обострана љубав и 13. маја 1952.г. са њом склапа брак који је потрајао све до њене смрти 2008.године.
Из брака пуног љубави и толеранције, који потраја пуних 56 година изродише ћерку Војку и сина Јовицу.
Даље га војна служба доводи у Крагујевац у Артиљериски школски центар где у чину капетана постаје наставник у тој војној школи. Тада купује плац од око 20 ари у оближњем селу Горња сабанта и од оца добија прву кошницу пчела.
Заједно са супругом зида на том плацу стамбени објекат и брзо шири свој пчелињак.
Од 1 кошнице долази до око 120 пчелињих друштава које са највећом пажњом и љубави негују супружници.
Уз велику љубав и рад са пчелама, показује огроман ентузијазам за набавку пчеларске литературе. Обилази многе пчеларе и у њиховим старим сандуцима, на таванима кућа и другим местима налази пожутеле књиге и са највећом пажњом их чува. Међу њима је и кљига "Нови Пчелар" Аврама Максимовића који је штампан у Будиму 1810.г., који осим њега има веома веома мали број пчелара.
Једини са ових простора има све часописе “Пчелара” – гласила пчелара Србије чији је први број изашао 1. јануара 1898.г. Све часописе, за 115.година њиховог излажења уредно је укоричио и то вредно благо пажњиво чувао.
Уз стални напредак на свом пчелињку, учествује на првој пчеларској изложби у Београду пре тачно 40 година, 1973.године где се такмичи у иновацијама и осваја прву медаљу за свој проналазак. Надаље учествује и свих наредних 39 година на поменутом, сада већ великом фестивалу меда на Ташмајдану и увек се враћа са једном од медаља за освојено прво, друго или треће место за иновације у пчеларсву.
Уз његову сагласност Савез пчеларских организација Србије је умножио у преко 10.000 примерака Галићев ДВД филм “Производња матичне млечи по његовој методи” који данас има сваки члан Савеза и уз који многи пчелари по тој методи данас производе матичну млеч.
Још седамдесетих година постаје званични предавач Пчеларског савеза и држи бројна предавања широм бивше Југославије. Последња предавања одржао је зимус у Крагујевцу и Краљеву.
Добитник је свих признања пчеларског савеза, а први у Крагујевцу и највећег мењу њима дипломе "Професор Јован Живановић". Наравно и многа друштва пчелара уручила су му признања за допринос у развоју пчеларства. Све је то уз бројну литературу љубоморно чувао, а из своје скромности мало истицао.
Наравно и предходне 2012.године је био на Ташу, али ми је сам рекао “Доста сам се ја такмичио и побеђивао, нека сада освајају одличја млађи, а ја ћу помоћи шта још могу”.
Немирни пчеларски дух га не напушта и у октобру те 2012.године снима дугометражни филм на свом пчелињку у Сабанти “НОВИТЕТИ У ПЧЕЛАРСВУ” који бива премијерно приказан на Дебатном клубу у Крагујевцу 15.11.2012.г. У филму је обрађено 6 целина од којих свака за себе је посебно корисна за пчеларе.
Свих ових година пише стучне текстове из пчеларства који су објављивани у “Пчелару”, као и у “Београдском пчелару” и часописима из свих држава из окружења.
Име Стеве Галића у пчеларском свету се изговара са посебним поштовањем и уважавањем. На вест о његовој смрти, преко 50 пчелара са овог говорног подручја на пчеларских форумима изразило је поштовање његовог лика и дела.
Све до своје смрти, нажалост несрећним случајем на екскурзији у Нишу, био је пун живота и младалачког духа. Никада у животу, иако се ближио деведесетом рођендану није се пожалио да нешто неможе да уради. Свакодневно је аутобусом одлазио из Дома до његове друге куће, до свог пчелињка у Горњој сабанти где је по цео дан радио око пчела. Када би га возио колима његов зет Прежа Стева га је увек пожуривао да боље и брже раде. Иако је зет много млађи од њега није увек могао да га прати у темпу рада.
Увек је после ручка пио по једну чашу црног вина, како каже “у 12 гутљаја” што га је уз свакодневно конзумирање пчелињих производа чинило здравим како физички тако и ментално.
Пре десетак година у интервују који су објавиле једне крагујевачке новине изјавио је “и када одем са овог света, тамо ћу опет гајити пчеле”.
Чика Стево данас када одлазиш од нас, ми твоји пријатељи, колеге и поштоваоци, радо ћемо се сећати и са великим поносом истицати да смо се дружили са тобом, много од тебе научили и у пчеларској пракси применили, а ти горе високо када пронађеш своју драгу супругу Веску, оснујте нови пчелињак и почните свој нови вечни живот.
Слава Ти и велико људско хвала!
