VOJNIČKA PRIČA
Tek što sam završio vojni rok, nije prošlo ni 2 godine, početkom 1982. pozovu nas na petodnevnu vojnu vežbu. Vežba ko vežba, nije davno ni bilo služenje u JNA, pa nam nije teško ni pala.
Poslednjeg dana vežbe, po planu smo imali bojevo gadjanje iz poluautomatske puške, jedinačna paljba iz ležećeg položaja sa grudobrana, ćini mi se na 100 metara.
Strelište u selu Sugubine, petnaestak kilometara od Kragujevca, novo savremeno veoma uredjeno, sa automatskim spuštanjem meta kod pogodaka. Kada strelac pogodi u metu, ona padne nekih oko 5 sec i sama se automatski lagano podigne. Svi su mogli da vide broj pogodaka, a i stelac da sebe u toku gadjanja koriguje, u slučaju potrebe. Ako me sećanje služi, mnogo davno je bilo, nas oko 10 u jednoj smeni strelaca vatrene linije, a sledećih 10 su iza nas u sledećoj seriji na čekanju. Ostali u vojničkim uniformama, su udaljeni oko 30 metara i sve prate. Možda je ukupno bilo tada na strelištu nas oko 100. Bojevo gadjanje i straža su jedini borbeni zadaci sa bojevom municijom. Komandir gadjanja, tada ima sva ovlašćenja, i njegova komanda je izvršna. Kada je moja smena počela da gadja u mete, sve su se automatski posle pogodtka obarale i lagano podizale, samo moja meta posle mog prvog hica i pogotka ostala je spuštena. Komandir gadjanja glasno na megafon komanduje „Nastavite svi gadjanje, a ti Kostadinoviću saćekaj i nigde se ne pomeraj“. Završiše oni tako gadjanje, po komandi ostaše i dalje na vatrenoj liniji, a komandir izda jasno naredjenje pomoćniku gadjanja koji je u betonskom bunkeru bezbedan ispod meta „Podigni metu Kostadinovića ručno“. Ohrabren prvim pogotkom, još bolje ja nanišani, pa iz sve glasa „Opet će da padne“. Tako i bi, ja ponovo pravo u metu, ona padne i osta tako. Opet ista komanda starešine i isti moj još glasniji odgovor. A sva vojska aplauz. I tako svih 8 metaka ja u metu i svih 8 ručno podizanih onda meta. Onda komandir naredi, ta meta neka ostane spuštena, tj.eliminisao je to mesto za dalje gadjanje. Uglavnom sam i bio odličan strelac, jer potičem iz porodice lovaca, pa sam od malih nogu se družio sa oružjem, a ovo mi je bio baš „merak“ da sve pogodim, kada je meta posle prvog pogotka ostala dole nepodignuta.Možda i sreća.
Možda, ovo može da bude zabeleženo, kao deo naših aktivnosti i sećanja na našu JNA.
