Milunka Minja Nešković, ćerka mojih prijatelja kojih odavno više nema, a koja živi
u Užicu, zatražila je susret na Zlataru koji je stavio veoma jak i snažan utisak koji ču
nositi do kraja života u svom sećanju!
Na današnji dan, 24.10.2022. godine sretosmo se na mom Zlataru...
Minja na fejsu ispisa:
24.октобар 2022.
· Nova Varos ·
TRAGOM JEDNE POSEBNE FOTOGRAFIJE
Listajuci stare slike,(mada to ne radim često), jer me sećanja lome, objavila sam ovu za mene posebnu, u grupi ,,Varoska Čaršija “…obično tragamo za starim prijateljima, a ja sam , ovaj put, tragala za prijateljima mojih dobrih Roditelja…jer, od našeg preseljenja u Užice veze su se pokidale , a naročito posle njihove smrti… velika i jaka zelja me je vukla da mi se bar neko javi sa ove slike …i takve želje se cesto i ostvaruju…vrlo brzo me kontaktirao divni Gospodin Djoko Zecevic, ( na slici sedi, nasmejan, do mog Tate),koji je tada bio upravnik hotela ,,Jezero”, gde je i nastala slika.Doček Nove 1970.godine.
Jedva sam dočekala njegov predlog , da se, kad nam vreme dozvoli, sretnemo ,upoznamo i naravno da ponesem fotografiju…obecano i učinjeno …Vozeći ka rodnom gradu, imala sam neobjasnjivu tremu, jer,uskoro ću sedeti ispred Čoveka koji je bio deo života mojih NAJDRAŽIH…šta ćemo pričati ,da li ću zaplakati, a ne bih …
Odmeren, kulturan, rečit, izvorno bistar, pričao mi je…o njihovim danima , o mami ,kako je bila tiha, vredna i odmerena, o Tati, velikom prijatelju,boemu , šaljivdziji…suze su mi nezaustavljivo , tokom razgovora tekle, a dobri Djoko me tešio …svaki novi detalj o Njima sam upijala, svaki mi je bio bitan, svaki zlata vredan…kao da sam ih ponovo videla , kao da su bili tu sa nama…Lekovite i mudre reci , uglednog profesora i direktora Tehničke Škole ,Djoka Zečevića , a sada zvanicnog predavača SPOS-a, iz oblasti pčelarstva, obasjale su i umirile moju dusu , iščupale bolna sećanje , kao mlečni zubić ,zaokružile i utvrdile da se prava Prijateljstva pronose,prenose i često ostavljaju u AMANET deci.
Hvala Vam, još jednom, predobri, Djoko Zecevic, hvala na toplini i gostoprimstvu …Ovaj put ,spuštajući se niz padine našeg Zlatnog Zlatara, obujmih pogledom rodni grad,a duša mi tužno zapeva omiljenu mi pesmu:
,,Lijepo je doć’ u svoju Čaršiju ,
Lijepo je imat’ svoju avliju,
Malu , ali ipak dragu
I Majku na kućnom pragu, da te dočeka”
Moje , mamu i tatu odavno nemam, ali od danas imam Vas, kao živog svjedoka mog srecnog detinjstva u rodnom gradu .
Zdravi i srecni bili još mnogo godina!
Za sjećanje Minja mi donese uramljenu sliku koja je nastala 01.01.1970. godine čime me dirnula
u srce jer nisam imao ovu fotografiju!
Hvala Minja što me vrati za trenutak u mladost i druženje koje se ne zaboravlaj!
