Brdsko-planinsko pčelarenje
OSTALE FORUMSKE TEME => Ostale teme van pčelarstva => Temu započeo: Đoko Zečević Februar 16, 2013, 11:53:26
-
MOJA BABA!!!
Zaseda savet fabrike. Tema: loše poslovanje u prethodnom periodu.
Predsedavajući:
-Gospodo, poslovanje je bilo loše u prethodnom petogodišnjem planu i došli smo do zaključka da su za to krive mašine i da treba da kupimo nove ruske mašine...
(Mile se javlja za reč)
Predsedavajući: Kaži Mile!
-Kada je moja baba pre rata držala kupleraj...
Predsedavajući: Mile, mani nas tvoje babe i kupleraja, ovo je ozbiljan sastanak!
(Nakon 5 godina, održava se sličan sastanak)
Predsedavajući:
-Gospodo, poslovanje je bilo loše i u ovom petogodišnjem planu i došli smo do zaključka da su za to krive mašine i da treba da kupimo nove američke mašine...
(Mile se opet javlja za reč)
Predsedavajući: Šta je Mile !?!
-Kada je moja baba pre rata držala kupleraj...
Predsedavajući: Mile, opet ti o babi i kupleraju, rekao sam ti da je ovo ozbiljan sastanak!
(Nakon 5 godina, ista priča...)
Predsedavajući:
-Gospodo, poslovanje je opet bilo loše i došli smo do zaključka da su za to definitivno krive mašine i da treba da kupimo nove nemačke mašine...
(Mile se i ovoga puta javlja za reč)
-Kada je moja baba pre rata držala kupleraj...
Predsedavajući: Mile, ti opet o babi i kupleraju? Hajde baš da čujemo šta je tvoja baba radila pre rata!
Mile:
-Kada je moja baba pre rata držala kupleraj i posao išao slabo, nije menjala krevete nego kurve!
-
U stara, davna vremena, ljudski organi bira li su ko će da im bude šef.
Prvo se javile noge, govoreći: Ja ću da budem šef, jer bez mene nigde nebi mogao čovek da se kreće
a mogućnost nekretanja ravna je katastrofi.Ja moram i sve vas da nosim a često ste preteški.
Potom se javile ruke, govoreći: Ja ću da budem šef, jer bez mene ništa nebi mogli da uradite, pa ni hranu da uzmete a i sve druge poslove moramo mi obaviti / raditi, jesti, piti, oblačiti se, obuvati, izuvati, dizati teret, nositi, itd /
Zatim se javi mozak, govoreći : Ostavite se ćoravog posla, ja ću da budem šef. Kako ja odlučim svi morate tako
raditi, pa i noge, ruke, usta, jezik, ma jednom rečju ja sam taj koji razmišlja i odlučuje kako ćete svi ostali raditi.
Pobuni se srce, govoreći: Ja ću da budem šef, jer dok ja radim i vi ostali organi ćete raditi, kad ja stanem tada
sve staje.Znači da sam ja glavni organ.Ja ću da budem šef.
E neće moći tako, pobuni se presvetlo dupe, govoreći, ja ću da budem šef.
Naravno, svi ostali organi grohotom se nasmejaše dupetu što želi da bude šef.
Dupe se jako naljuti, stisnu se i presta da radi i obavlja svoju funkciju.
Noge počeše da klecaju, ruke da drhte, mozak se pomuti, srce poče da preskače....
I svi organi u jedan glas rekoše: Aman Bog, popuštaj dupe, od sada pa nadalje i ubuduće budi ti šef.
I od tog starog vremena dupe posta glavni organ-ŠEF.
-
.. Procitajte i paradokse naseg vremena kroz istoriju...
Paradoks našeg vremena kroz istoriju je da imamo vece zgrade, ali krace
živce, š...ire puteve, ali uža gledišta. Trošimo više, ali imamo manje,
kupujemo više, ali uživamo manje. Imamo vece kuce i manje porodice,
više pogodnosti, ali manje vremena.
... Imamo više diploma, ali manje razuma, više znanja, ali manje
rasuđivanja, više stručnjaka, ali ipak više problema, više medicine,
ali manje zdravlja. Pijemo previše, pušimo previše, trošimo nesmotreno,
smejemo se premalo, vozimo prebrzo, previše se ljutimo, prekasno
ležemo, ustajemo previše umorni,čitamo premalo, gledamo TV previše i
molimo se retko.
Umnogostručili smo naše imetke, ali smanjili svoje vrednosti. Govorimo
previše, volimo preretko i mrzimo prečesto. Naucili smo kako da
preživljavamo, ali ne i da živimo. Dodali smo godine životu, ali ne i
život godinama. Stigli smo sve do Meseca i natrag, ali imamo poteskocu
da predemo preko ulice da upoznamo novog komšiju. Osvojili smo spoljni
prostor, ali ne i unutrašnji.
Uradili smo velike stvari, ali ne i bolje. Ocistili smo vazduh, ali
zagadili dušu. Savladali smo atom, ali ne i svoje predrasude. Pišemo
više, ali ucimo manje. Planiramo više, ali postižemo manje. Naucili smo
da žurimo, ali ne i čekati. Gradimo više kompjutera da sadrže više
informacija, da proizvode više kopija nego ikad, ali mi komuniciramo
sve manje i manje.
Ovo su vremena brze ishrane i sporog varenja, velikih ljudi i sitnih
karaktera, brzih zarada i plitkih odnosa. Ovo su dani dve plate, ali
više razvoda, luksuznijih kuća, ali uništenih domova. Ovo su dani bržih
putovanja, višekratnih pelena, moralnosti koja se može odbaciti,
jednodnevnih predstava, preteških tela i tableta koje cine sve od
hrane, da utišaju, da ubiju.
Ovo je vreme kada ima mnogo toga u izlogu, a ništa u skladištu. Vreme
kada vam tehnologija može doneti ovo pismo i vreme kada možete odabrati
da li ćete ga podijeliti s nekim ili samo obrisati.
Zapamtite, provedite nešto vremena sa vašim voljenima, jer oni neće
biti tu zauvek. Zapamtite, recite poneku ljubaznu rec onome koji vas
gleda sa strahopoštovanjem, jer ce ta mala osoba uskoro odrasti i
otići.
Setite se da date topao zagrljaj onome kraj vas, jer je to jedino blago
koje možete dati svojim srcem, a ne košta ni pare. Setite se da kažete:
"Volim te" vašem partneru i vašim voljenima, ali najviše od svega i
mislite tako. Poljubac i zagrljaj ce zakrpiti povredu kada dolaze
duboko iz vas. Setite se držati se za ruke i ceniti momente, jer jednog
dana ta osoba nece biti tu ponovo.
-
I oni kojima nije majka, zovu je Keva!
Kevo, dodaj ono! Kevo, opeglaj ovo! Ostavi, to će posle Keva!
Za one koji to ne znaju, treba reći da su keve postarije i podeblje žene niskog rasta (danas, nažalost, vrsta u izumiranju) koje prebivaju, uglavnom, po kuhinjama, držeći poput polumitskih ličnosti na svojim plećima čitavu kuću, porodicu, život, svet...
Otkako ih znamo, odevene su uvek isto, u kućne haljine od jeftinog tamnog cica ili porheta bezobličnog kroja: ne zbog toga što nemaju šta drugo, već što im je potpuno svejedno kako izgledaju.
U džepovima njihovih šlafroka su raznobojne pilule za jetru, želudac, glavobolju i one ružičaste, za visok pritisak... Na stubastim nogama proširenih vena, ižvakane patofne od kariranog filca koji je već odavno izgubio i boju i oblik. Kevama retko ko donosi poklone. Svi znaju - Kevi ništa ne treba!
Samo da smo joj živi i zdravi! I kad joj donesemo sto grama kafe (nemlevene) mi joj je i popijemo.
Ko ima sreće da u kući ima Kevu, ješće najtajanstvenija, već odavno iščezla jela, za koja mnogi danas i ne znaju.
Keve su poslednja stvorenja u Beogradu koja umeju da kuvaju flekice sa kupusom, grenadir-marš ili papazjaniju, da ne govorimo o knedlama sa šljivama ili bunar-kiflama, koje su to čudno ime dobile po testu što je nekad moralo da se drži izvesno vreme u bunaru, da nakisne...
Poznato je da keve još uvek ne veruju kupovnim korama za gibanicu i da ih same ''razvijaju'' po čitavoj kući; čak i za rezance u goveđoj supi!
I pored svih naučnih dokaza o štetnosti, keve uporno dan-danas završavaju sva kuvana jela zaprškom od brašna i aleve paprike. One su pravi majstori za ajvar - taj ''srpski kavijar'' (kako ga je lepo opisao jedan francuski putopisac), a paprike peku po dvorištima na starim limenim šporetima.
Donedavno, tamo su pekle i pekmez od šljiva, a za vreme rata pravile sapun od loja i žive sode, pa ga posle žicom sekle na kocke. Zbog ajvara keve nikada ne bacaju tegle, dunst-papir i gumice. One će vam od sveg srca pokloniti slatko od dunja, samo pod uslovom da im posle vratite teglu!
Zanimljivo, Keva retko kada jede sa ukućanima za stolom, a opet ima problema sa težinom.
To je, verovatno, zbog toga što, boraveći čitavog života u kujni iznad šporeta, neprestano udiše hranljiva isparenja, gricka i proba jela da bi postigla idealan ukus.
Kad im se razbole unuci, keve odmah bacaju antibiotike u đubre čim ode lekar.
Temperaturu skidaju komovicom, projinim brašnom i vinskim sirćetom; zauške leče slaninom iza ušiju; za lečenje upotrebljavaju i ''mast (propuštenu) kroz devet voda'', a u ormanu čuvaju čitavu zbirku čajeva. Beli slez, kamilica, žalfija, nana, majčina dušica... Već sama imena ovih čajeva leče svojim magijskim, utešnim zvukom.
Keve su poslednje osobe na svetu koje će zakrpiti sve ono što nijedan krojač ne prima. Zbog toga uvek imaju kolekciju raznobojnih ''ibrišima''.
Keve su najtolerantija bića. Šiptar Abdulah, mada je često sedeo sa nama za stolom,uvek je dobijao jela koja je Keva kuvala posebno za njega, jer mu je religija zabranjivala našu hranu.
U vreme ramazanskog posta, ni Keva nije pred njim jela, da ga ne povredi.
Jedini Kevin kalendar bio je - crkveni! Jedini izlazak za godinu dana, onaj na groblje - za Zadušnice.
Pa i tada, dok smo mi ostali jeli za pokoj duša, ona je neprestano služila pokojnike pod zemljom.
I makar da ste već prevalili pedesetu, Keva nikada neće zaspati dok se ne vratite kući.
U kuhinji će vas, mada ste već večerali, čekati poklopljeno vaše omiljeno jelo iz detinjstva - spanać sa faširanim šniclama. Ko tome da odoli?
Keve, te sveštenice i čuvarke jednog davnog, iščezlog vremena kada se živelo mirno, pošteno i udobno,nažalost, nisu nikome uspele da prenesu svoje male tajne.
Tek kada nas napuste, ostavivši iza sebe dopisani "Patin kuvar" i kutiju za cipele punu naših fotografija iz mladosti, shvatimo da i dalje žvaćemo, ali da su jela potpuno izgubila svoj ukus.
Momo Kapor
-
.. Procitajte i paradokse naseg vremena kroz istoriju...
Mnogo je mudrosti i istine u ovim porukama.
Verice, ja sam ovo dobio pre vise od jedne godine od koleginice iz Hrvatske propraceno prelepim slajdovima pejsaza, i svaki slajd je sa jednom porukom.
Mozda imas isto pa si od tamo preuzela samo tekst, jer je vise od 3MB pa ne moze na forum?
-
Dragi , tada sam i ja dobila od kolegu pčelara , ali samo tekst .
Ali eto čuvam ga još uvek , a ovako na forumu biće sačuvan za uvek !
Evo još jednog zanimljivog linka ;
-
Želim se ponovno nadati.
Vaspitan sam po opštim moralnim principima:
Kada sam bio mali , majke, roditelji, profesori, dedovi, stričevi, komšije
su bile osobe vredne poštovanja i ugleda.
Koliko su nam bili bliži ili stariji toliko su nam više osećaja davali.
Bilo je nezamislivo nevaspitano odgovoriti starijima, učiteljima ili vlastima.
IMAO SAM POŠTOVANJE.
Imali smo poverenje u starije,
jer su bili roditelji, majke ili rodbina sve dece uulazu, ulici ...
Bojali smo se tek mraka, grdoba ili horor filmova.
Bojali smo se da ne učinimo nekom nešto nažao
zbog nas samih jer smo se mi tada loše osećali.
Danas sam beskonačno tužan za sve ono što smo izgubili,
za sve ono čega će se moji unuci jednog dana bojati.
Za strah u pogledu dece, mladih, odraslih, starih.
Ljudska prava za kriminalce.?
Neograničena prava za nastrane.?
Platiti dugove i biti budala.?
Amnestija za prevarante.?
Pošteni su glupi.?
Ne iskoristiti prednost, znači li to biti budala.?
Šta nam se to događa???
Profesori pretučeni u školi, trgovci prete mušterijama.
Rešetke na našim prozorima.
Svako zatvoren u svom svetu.
Kakve su to vrednosti?
Auto koji vredi više od zagrljaja,
deca koja žele nagradu, da bi završila školsku godinu.
Mobilni u torbama dece, koja su tek izašla iz pelena.
Šta želiš u zamenu za jedan zagrljaj?
Više vredi jedan Armani od diplome.
Više vredi jedan veliki ekran od razgovora.
Više vredii skupa šminka od zajedničkog sladoleda.
Više vredi IZGLEDATI od BITI.
Kad nam se to dogodilo?
Zašto smo dozvolili da nam se to desi.
Zašto to trpimo???
Hoću da mogu da skinem rešetke sa prozora, da tamo stavim cveće!!
Želim da sednem na stazu i ostavim otvorena vrata u letnim noćima..
Hoću poštenje kao motiv ponosa.
Hoću pravi karakter, čisto lice i pogled u oči...
Hoću da postoji i sram i solidarnost.
Hoću nadu, veselje, poverenje..
Hoću da se vratim stvarnom životu,
Dole "IMATI"
Živelo "BITI"
Obožavao sam moj jednostavan svet,
Imati ljubav, samilost i solidarnost kao osnovu života
Prezir pred nedostatkom etike, morala i poštovanja..
U osnovi : trebamo uvek biti "LJUDI",
Izgradimo bolji svet, ispravniji, gde osobe poštuju osobe.
Utopija.? Ne..? Da..? Možda..?
Ljudi, pa do nedavno smo bili takvi...
Mi to zaslužujemo
Naša deca to zaslužuju, a naši će nam unuci biti zahvalni zbog toga.
Pošaljite to svojim prijateljima i videćete da nas ipak
ima mnogo koji tako mislimo i to želimo.
-
Svakog jutra, prosecan Srbin, u demode kineskoj garderobi, ispija brazilsku kafu, seda u italijanski auto, kupi za dorucak francusko pecivo, vozi ulicama asfaltiranim nemackim parama i stigne na posao u austrijsku firmu. Odmah ukljucuje japanski mini-kompjuter i na engleskom jeziku pocne da obavlja radne obaveze... A kad se vrati sa posla negde u kasnim vecernjim casovima, opere ruke turskim sapunom, otvori slovenacki frižider, izvadi iz njega konzerviranu americku hranu, nalije cašu portugalskog vina, upali južnokorejski televizor i uživa u latinoamerickim sapunicama, dok ga greje ruski gas... Eto zato volim Srbiju i sve domace!"
U dobra stara vremena bilo je ovako:
"Svakog jutra, prosecan Srbin, u modernoj garderobi (koju su proizvodili Beko, Kluz i ostali, a koja se izvozila po celome svetu), ispija cuvenu Centropromovu kafu, seda u domaci auto koji se proizvodio i u Kragujevcu i u svakoj republici bivše Jugoslavije, kupi za dorucak PKB pe civo i jogurt, vozi ulicama asfaltiranim nemackom ratnom odštetom ili parama koje su nemacki turisti ostavili na Jadranskoj obali ili od nekog Titovog bespovratnog kredita kojim nas je svet u to vreme obasipao. I posle par minuta stigne na posao u državnu firmu gde je bio bog i batina, odnosno Radnik Samoupravljac... Odmah se uhvati za Iskrin telefon i na nasem jeziku pocne da obavlja radne obaveze, bez obzira da li zove Ljubljanu, Zagreb, Skoplje, Sarajevo ili Prištinu.
A kad se vrati sa posla najkasnije u 2 popodne, opere ruke Merima sapunom iz Kruševca, otvori domaci frižider, izvadi iz njega nekonzerviranu hranu - njeguški pršut, homoljski sirac i domace cvarke, nalije cašu dobrog Vršackog vina, upali EI Niš televizor i uživa u domacim TV programima, dok ga greje spokojnost i bezbrižnost."
Eto zato volim DOBRA STARA VREMENA!
-
Eto zato volim DOBRA STARA VREMENA!................
Svi pamtimo ta vremena kad smo za "siću" iz đžepa kupovali dovoljno benzna za vozikanje , sa ličnom kartom prelazili granicu i na prvoj tarafici menjali dinare za valutu te zemlje ......
Beše nekad u DOBRA STARA VREMENA!......
-
Rade,
ne potsećaj, ne otvaraj "stare rane" jer ovi mlađani prijatelji to neće baš najbolje razumeti!?
Evo, uskoro će nam i Prvi maj i niko i ne haje što je Prvi, pa kakve to veze ima, neko bi prokomentarisao?
A mi se radovasmo tom datumu, jer... ne radi se bar dva dana a kada se posrećilo (nedelja), i tri... navlačila se drva
da se naloži vatra uoči Prvog maja...
A ja pamtim još malo dalje...navlačila se drva da se loži vatra uoči Petrovdana (Lile), ali na nesreću toga više u mom kraju
nema... ni Prvog maja ni Petrovdana, ni Lila ni torova i torina!?
A stigoše novi i "inovirani vernici"...
Šta li se desi, možda sam i ja počeo malo da "preskačem", ostaralo se...da se zadovoljavam nostalgijom!
Ko će mu ga znati što sunce stalno izgreva na istoku???
Ovo je samo moje razmišljane...valjda imam prava na to?
Neće mi valjda dežurni "plavci" napisati prijavu kao za pojas, svetla, parkiranje...
Ih, što sam "zaostao" ili bolje rečeno malčice sličim konzervativcu!?
Ili još ponajbolje, neko neki dan reče: "tražili ste, gledajte i uživajte,,,"
Ja ću se već nekako (ili sam već), prilagoditi (ili savremeno rečeno adaptirati), jer sam štošta u životu progurao!
Pamtim kada nisam smeo da sednem za sofru gde sede gosti iliti stariji bez odobrenja Oca a nedaj Bože da uzmem
iz tanjira ("pljata", kako ga je Baka naizvala), parče domaće pršute ili kakvog drugog mezeta a oči i duša su htele, no prste bi mi prebili, ali na "sreću" dođoše nova vremena pa sada kada odeš u goste i stavi ti se tanjir mezeta, deca sa nekim novim "savremenim" pravima "zgrabe" malenim rukicama iz tanjira po dva-tri parčeta te pršute...
Šta znaju deca šta su to
Kako je to danas lepo...pa svi imaju prava...zaista sam bio mnogo "zaostao", što bi novi rekli, pih, ništa te Europa nije naučila!?
Da znate da baš i nije, kada je moral u pitanju!
Pa Verice vidim da si i ti toga malčice zapamtila?
-
Први мај ове године пада у Страсну недељу, када се пости и мирује. Ипак је неважан у односу на Васкрс. Када већ причамо о традицији, ми смо заборавили традицију Ђурђевданског уранка и заменили га првомајским.
-
Eto zato volim DOBRA STARA VREMENA!
Evo da se malo potetimo i na pcelarstvo u to vreme.
Iz mog kraja je bilo nekoliko vecih pcelara, koji su selili na bagrem po Sumadiji, i to vozom.
Za transport je trbalo samo da se naruci potreban broj vagona koji bi bili parkirani na najblizu stanicu i posle utovara besplatno (ili uz neku minimalnu naknadu, jer se pcelarstvo smatralo drustveno korisnim poslom ) odvezeni na bagrem.
Sto se tice meda, moj otac je dobijao metalnu burad iz Slovenije, Medex, i pune meda kartirao zeleznicom na troasak Medexa i za nekoliko dana, posle analize meda postom dobije novac.
A tada nije bilo ni Varoe ...
-
Drage kolege danas sam uživao čitajući vaša kazivanja o nečem što je nekad bilo, ali lepo bilo. A sada mi stariji možemo mladim ljudima da pričamo, mada nam ne veruju. Dolazi nam i dragi nam praznik Prvi maj, koji smo sa ushićenjem čekali i slavili. Nema onakvog slavlja kakvo je nekad bilo. Djoko,neka diraju u srce, a mi ćemo stariji naći nešto lepo u tim pričama i kazivanjima. Pozdrav od starih Srbijanke i Radisava!
-
Poštovanje kolega Paspalj.
Ne bi loše bilo da dodaš tvoj datum rođenja u profil!
Mislim da će na forumu biti nakon 1000-ditog člana obaveza datum rođenja!
Naravno, on se neće videti već samo godine tj. starost svakog člana!
Ipak u međusobnim komunikacijama to mnogo znači?
Radisave, generacio samo opušteno, jer kako tvoji južnjaci kažu "kraj će kaže"!
Mi zapamtismo i neka druga vremena, pa to je naše pravo a moja poruka nije bila uperena ni u koga,
već moje lično razmišljanje isprovocirano Radetovim tekstom!
-
Evo jedne lepe pesmice za laku noć.
Možda se neko seti detinjstva....
DA SE KUĆA NE OBRUKA
Našlo bi se sve što treba.
Odmah skoče mama, tata,
kada kao grom iz neba
gosti banu nam na vrata.
Uvek bih se začudio
otkud majci da to sprema,
kad sam toga željan bio,
kad toga u kući nema...
Negde se to dobro krilo.
To zna samo njina muka...
Najvažnije nam je bilo
da se kuća ne obruka.
Hajde! Uzmi! Daj! Još malo...
Hej, majčino srećno lice...
Otac sipa - otac brani
čast i obraz porodice.
Posle toga opet nema...
Bude dana - hleba, masti...
Al" pred gostom na ispitu
kuća nikad ne sme pasti.
Danas, kad u goste odem,
pa mi jedva nešto pruže
shvatim - to su bogataši...
I ne želim sesti duže...
Važno mi je - odneo sam
ipak poklon, sto mu muka...
Praznih ruku ne ide se!
Da se kuća ne obruka...
Nedeljko Popadić
-
Bravo Zorane za prikaz nekadašnje tzv. "stidne" ali i ljudske istine!
Na sreću od nas tada niko nije umro od gladi iako je upravo bilo ovako kako Popadić sroči!
Još uvek ponegde u selima kod nas važi poslovica: "kod domaćina na čast a kod siromaha na slast"!
-
Грешке су могуће...
Један је брачни пар одлучио је да проведе празнике на Карибима, у истом хотелу где су провели медени месец 20 година раније.
Међутим, због пословних обавеза жена није могла да отпутује заједно са супругом, па су се договорили да ће он да крене, а она ће доћи пар дана касније.
Кад је стигао и сместио се, видео је да има приступ на Интернет. Одлучио је да жени послати e-mail... али је погрешио адресу и, не приметивши, послао је поруку на туђу адресу...
Тај e-mail примила је једна удовица која се управо вратила са мужевог спровода.
Недуго затим њен син је ушао у собу и затекао мајку у несвести испред рачунара! Изненађен, погледао је у екран и прочитао поруку који је мајка била управо читала:
„Драга жено: срећно сам стигао! Пут је био угодан. Вероватно се чудиш што ти се јављам преко e-maila, али сад и овде имају компјутере и могуће је јавити се својим најдражима. Чим сам стигао уверио сам се да је све спремно и за тебе када стигнеш идући петак. Једва чекам да ми се придружиш и да ће и твоје путовање бити угодно као и моје.
П.С.: немој да носиш пуно одеће јер је овде паклено топло“.
Твој љубљени супруг
-
Rade,
gde ovo nađe?
Pa da te nemamo trebalo bi te izmisliti!
-
Doroti Brister
Lik jednog pčelara
Mi se pčelari znatno razlikujemo od ljudi drugih zanimanja. Posebna smo klasa specijalista koji dobro obavljamo mnoge poslove. Spadamo u sve kategorije, oblike, boje, godine i polove.
Pored pčelarstva, bavimo se i stolarstvom, farbarstvom i pokućanstvom. Takođe, znamo kako se zida, riba, pari vrelom vodom i dimi.
Rođeni smo optimisti. Gledamo unapred na prinose u medu narednih godina, kada se zapletemo u neprilike zbog promašaja u oovj godini.
Pčelari su najsrećniji onda kada sunce sija, biljke cvetaju a pčele pune nastavke medom. Međutim, naše se raspoloženje menja i pada na najniži nivo onda kada je paša u toku a kiše neprestano padaju.
Pčelari su svedoci čudnih zbivanja u prirodi - čuda rađanja - neminovnosti smrti i osećaja da pozadi svih ovih zbivanja postoji jedan savršen poredak.
Pčelari ne pripadaju sindikatima, ne poštuju četrdesetočasovnu nedelju i ne upotrebljavaju tablete za spavanje. Sami se reklamiraju, sami prodaju sopstvenu robu i sami se kritikuju. Ponekad traže pomoć i od svojih konkurenata i zahvalni su za sve što im dođe sa te strane.
Pčelar mora da ima duh pionira, surovost planinara, snagu mazge i volju vola. On zna da stvara i ono što je nemoguće. Svakako u tom pokušaju niko ne može da ga ometa. U stanju je da počne jednu imperiju sa rojem pčela iz jednog trulog panja i to jednom zarđalom ručnom testericom i sa iskrivljenim čekićem, ali možete se slobodno kladiti da on tu neće stati. On uvek teži novim stvarima i traži bolje puteve da dođe do cilja.
Mi, pčelari, smo u suštini hodočasnici. U stanju smo da na rasklimatana kolica natovarimo desetak košnica, da ih povežemo konopcima od trave i da ih uz pomoć električne lampe i molitve preselimo na bolju pašu udaljenu tridesetak kilometara. Brzo posle toga bacimo u zaborav džombaste puteve koje smo u toku noći prevalili, duboke jarke i bodljikave ograde kroz koje smo se verali. Ali nakon desetak dana, kada podignemo poklopne daske na košnicama i ugledamo zabelele ivice okvira i bujan rad pčela, momentalno zastanemo i sa zadovoljnim osmehom na usnama duboko uzdahmeno i pomislimo kako smo jedan mudar poduhvat obavili.
Pčelar ima karakteristično strpljenje kada posmatra matičnjak iz koga mlada matica izlazi ili posmatra košnicu iz koje treba da izađe roj. Pčelar zna i za očajanja, naročito kada prilikom pregleda košnica naiđe na bolesno leglo ili umiruće društvo napadnuto voštanim moljcima.
Mi, pčelari, smo uporni ljudi. Može da nam se dogode znatni gubici od vatre, nevremena, bolesti i neprijatelja pčela, ali se opet brzo snalazimo i mirimo sa stanjem i sa onim što je ostalo počinjemo sve iznova.
Uvek smo ekonomični - pešačimo po nekoliko kilometara sa košnicom na leđima i dimilicom pod rukom da bi skinuli kakav roj sa pčelama uhvaćen na visokoj grani nekog drveta. Ne brinite, mi ćemo roj sigurno skinuti sa grane pa makar na tom poslu proveli više od pola dana ili pola noći.
Pčelar čuva svaku sitnicu - za svaki slučaj, možda će jednog dana trebati - sve od male daščice do zarđalog eksera, odbačene kantice, zarđale žičane mreže, pocepane sargije, pa do odrpanog kombinezona. Mi ne nosimo kratke pantalone, košulje sa kratkim rukavima, niti pantalone bez dubokih džepova. Od standardne nošnje mi imamo samo šešir i pčelarsku kapu, ponekad rukavice, a od pribora pčelarski nož i dimilicu.
Pčelar je najčešće blagorodan čovek. Radije deli svoje dragoceno vreme sa susedom i poklanja kantice meda siromasima ili onima koji to zaslužuju, nego da prodaje med na stotine kilograma onima koji njegovu dobronamernost ne shvataju.
Pčelari treba da su dobri govornici, učitelji, naučnici i snalažljivi ljudui. Treba da su im srca otvorena prema drugima i da rado primaju obaveštenja i pouke, pa da ih posle oni prenose na druge, da predviđaju teškoće i da ih na vreme otklanjaju. Pčelari treba da ublažavaju nerve svojih suseda kada njihove pčele navaljuju na bunare ili pojila. Da objašnjavaju značaj i koristi od pčela, posebno kao oprašivača voća, povrća i poljskih kultura i da objašnjavaju teškoće koje će čovečanstvo doživeti ako nestanu pčele.
Pčelari su sve ono što je pomenuto i još mnogo što šta. Kada se prvi put upoznamo sa pčelama i dobijemo nekoliko uboda od njih i pribavimo dve - tri košnice mi se možemo nazvati početnicima. Ali kada pribavimo veći broj košnica i provedemo više meseci ili godina radeći sa pčelama, kada često podižemo i nosimo košnice, savijamo se i studiramo, kada se naučimo da primamo udarce i razočarenja bez roptanja i kada pored svega toga smatramo da smo ipak imali neku korist ili radost i zadovoljstvo od pčela i da se ponosimo našom profesijom - tek onda smo pčelari.
Sa engleskog: Dušan Simonović (“Pčelar” 11-12/1970)
-
Verice svaka ti cast i puno hvala sto si nam ovu pricu prezentovala ovde.
Iako je pisana pre vise od 40 godina i sada je veoma aktuelna. Vecina nas ce se i danas naci u njoj.
-
Živim u maloj planinskoj varošici. Svi smo u dugovima do grla. Turistička sezona je ravna nuli - nikoga nema, niko ne dolazi,
niko se ne najavljuje da će doći. Iznenada u Markov pansion dođe neki stranac i traži apartman. Naravno da ima slobodnih!
Stranac ostavi 100 eura na recepciji, uzme ključ i ode da ruča I obiđe apartman.
Marko zgrabi lovu i otrči do mesara da mu vrati dug za nabavljeno meso. Mesar uze pare i ode da vrati dug svom dobavljaču.
Ovaj otrči do farme da plati prase seljaku za koje je dugovao još od Božića. Seljak uze pare i otrči do lokalne "ženske" koja
mu je duže vreme davala na kredit i zapretila da će početi da uračunava i kamatu.
"Ženska" uleti u Markov pansion da plati dugovanja za sobu još od prošle godine. Marko uze pare, a stranac siđe u tom trenutku
i reče da mu se apartman ne sviđa. Ovaj mu vrati njegovih 100 eura i stranac ode.
Svi u našem mestu su zaključili da nije bilo neke velike zarade, ali su bar uspeli da vrate dugove i da se ipak dobro živi.
-
"LJUTICA'
Lepim zemaljskim čudom koje se zove PČELA, bavili su se mnogi umni ljudi, od Aristotela, Virgilija,Katona, Plinija pa do naših Jovana Živanovića,Tihomira Jevtica, prof.Kulinčevića, potom do mnogih ruskih naučnika: Prokopovića,Krivcova, Lebedeva i mnogih drugih...
Čitalac će lako razumeti zašto nisam i ja odoleo a da se ne pridružim ovoj vrsnoj momčadiji u proučavanju ovog genijalnog insekta.Nije najbolja prilika da iznosim naučna dostignuća do kojih sam došao u proučavanju pčela, mislim da će biti dovoljno da iz mojih varljivih i nepouzdanih uspomena istrgnem samo jednu stranicu...
U staroj truloj Jugoslaviji, iz političkih razloga moj otac nije nastavio sa školovanjem već se posvetio zemljoradni, drvodeljstvu i pčelarstvu.. Imali smo na stotine košnica, prvo vrškara a potom djerzonki na više spratova. Gde god bi našao pogodno mesto, moj otac je naseljavao pčele...Rasušeno bure za rakiju uz neznatne drvodeljske prepravke otac je pretvarao u košnicu.
Zašto da duplja na kruški karamanki zvrji prazna- govorio je otac , kad je to prirodna košnica za pčele. U svom nevidjenom entuzijazmu otac je išao tako daleko da je pokušao da pčele nastani u dimnjak ali mu to nije uspelo iz razumljivih razloga.Ja iz tog slavnog vremena ne pamtim ništa drugo osim neprekidnog zujanja pčela...Umesto da mi drži časove iz matematike, otac me je podučavao pčelarstvu. U svojoj trećoj godini života slobodno sam se kretao po pčelinjaku a u sedmoj godini već sam znao raditi oko pčela.Znao sam više tada nego sada, jer tada sam pamtio a sada zaboravljam...
Kasnog leta 1941 godine, na putu sa severa ka jugu, u našu avliju banu jedna Nemačka divizija..
Konji, mazge, mule, topovi, laki tenkovi, kamioni, oklopni transporteri, sjaj i svita hitlerovska...
Grdna vojska, oficiri, generali....Pantalone... Čizme, šapke, epolete.. Dopade im se nekako mesto i položaj naše kuće, miris cveća, miris meda, izvor mineralne vode pored kuće..Vidim ja, ma rešili da će da ostanu u Srbiji za sva vremena... Kuvar i pozadinci nameštaju veliki kazan, onaj general se brije... Sapun, higijena, pomada, kolonjska voda... Naredi general te po selu pokupiše vidjenije ljude a medju njima nadje se i moj otac.. Odvedoše ih kod crkve i tu ih streljaše...
Jad i tuga, šta da se radi..
E sad dolazi ono glavno: General- izbrijan i nalicka, preko tumača, traži da mu izvadimo meda iz košnica u saću, veli, to je mnogo gut.. Hoće on to da guta sa hladnom izvorskom vodom.. Baka Ikonija mu kaže da ona to ne zna niti ume da radi, to je radio samo otac a vi ste ga streljali... Mene pita- umem li ja da vadim med u saću, ja naravno umem ali se pravim Toša i kažem mu da ne umem i da to nikad nisam radio..
Soldatija se raskomotila i raspojasala, brčkaju se na potoku i sunčaju, a konji, mazge i mule pasu po našem ružičnjaku.
Dobro- kaže general, ja izvaditi meda i bude mnogo, mnogo gut..
Pokaže mu baka Ikonija jednu košnicu koju smo mi zvali ,, ljutica ,,.. Njoj ni moj otac nije rado prilazio, bilo je to jako, vredno ali zločesto društvo..Meni danas izgleda ukršteno sa nekim šumskim pčelama.
Genera, lep, obrijan i naparfemisan, do pojasa se raskomotio, prilazi košnici, skida kapak sa košnice i vadi ram sa saćem i pčelama... Kao po nekoj neshvatljivoj komandi, ceo pčelinji narod iz košnice ruknu na generala.. General je uleteo u prava klješta, u najstrašniju zasedu..Jednostavno je oboren na zemlju... Nekoliko oficira potrča da pomogne generalu..Istovremeno, pčele iz ostalih košnica, uznemirene dogadjajem, sunule su po razgolićenoj soldatiji..Nastade piska, vika i vriska..
Konji, mazge i mule uz njisku stuštiče se putem prema jugu Srbije, prema Kosovu i Metohiji..
Nekoliko vojnika počeše da pucaju iz pištolja, to još više razljuti pčelice- vrednice.. Ostadoše samo živi oni koji bi se proslavili u maratonu..
General, kuvar, dva oficira i puškomitraljezac, Bog da im dušu prosti- podlegoše.
Sutradan ujutro kad se koliko' toliko sve smirilo, baka Ikonija i ja predadosmo ih majki zemljici..
Što se tiče naše kuće, mi smo se dobro ovajdili. Ostade nam veliki kazan u kome i danas kuvamo meću za svinje i topimo mast, dvadeset ćebadi, 114 košulja, puno peškira, sedam sanduka mirišljavog sapuna, 3 džaka soli, aleve paprike, dosta šećera, prinča, bibera pa 6 pari generalskih čizama za koje smo tada mislili da su to futrole za budak.. Najveća uspomena mi je danas pribor za brijanje onog generala pa ga i danas koristim..Ostade dosta oružja i municije.
Kada je o ovom dogadjaju obavešten Hitler, kažu da se od muke upišao u gaće, jer je u ovu diviziju polagao najveće nade u pogledu totalnog uništenja Srbije.
U knjizi poznatog ruskog istoričara Medova ova dogadjaj zabeležen je na strani 378 a u fusnoti je opisao kako je reagova baćuška Staljin, kada je čuo za ovaj dogadjaj, pa je tada rekao:
,,BIĆE DA JE TO NEKA BALKANSKA ZAJEBANCIJA ,,
-
Izvinjavam se citaocima, prednji tekst LJUTICA napisao je Mita Petrovic' pcelar
a ja sam vam ga samo prezentovao..
-
Postovani kolega Rade,
Nista dodati, nista oduzeti, svaka ti je na svom mestu !!!.
Al sta mozemo, jedino nam ostaje da svoje okruzenje podsecamo, po onoj naropdnoj,
"nekad bese sad se spominjase" ??? .
-
Verice divim se liku pcelara nadam se i ja ku da budem PCELAR
Rade vazno je da niko niome ne uguje dobro je kad se krug zatvori
-
Verice divim se liku pcelara nadam se i ja ku da budem PCELAR
Ti si već PČELAR :)
.....................................
Evo još jedene interesantne priče ...
MUVE I PČELE
Ovu zanimljivu pričicu koju verujem mnogi znaju ovom postavom poklanjam svima, nekima da se potsete a nekima da se prepoznaju.
Koliko ljudi poznajemo a da pripadaju nekoj od ovih grupa i da li nas to zanima kojoj grupi ko od naših poznanika pripada?
Jednom smo upitali starca Pajsija:
- Vi nam neprestano govorite da pozitivno mislimo. Željeli bismo da nas posavjetujete kako da se suočimo sa sljedećim problemom. Često nam dolaze neki ljudi i kažu da neki sveštenici uzimaju mnogo novca za vršenje svetih dužnosti, kažu da puše i sjede po kafanama, pa čak kažu i da su neki sveštenici upleteni u nemoralne radnje, i uopšte, žestoko ih optužuju a i iznose dokaze kako bi to potvrdili. Šta da odgovorimo ljudima koji optužuju sveštenstvo?
Starac nam je ovako odgovorio:
- Iz iskustva znam da su ljudi podijeljeni u dvije kategorije. Treća kategorija ne postoji. Ljudi pripadaju ili jednoj, ili drugoj kategoriji.
Prva kategorija podsjeća na muve.
Glavna osobina muve je da nju privlači nečistoća. Kada se, na primjer, muva nađe u bašti punoj cvijeća prekrasnog mirisa, ona ga neće ni primjetiti, a zaustaviće se na nekoj nečistoći koju nađe na zemlji. Počeće da kruži unaokolo i osjetiće se sasvim lagodno u smradu. Kada bi muva mogla da govori, i kad biste vi od nje zatražili da vam pokaže ružu u bašti, odgovorila bi vam: „Ja uopšte ne znam kako ruža izgleda. Znam samo gdje da nađem đubre, wc i blato.” Postoje ljudi koji podsjećaju na muvu. Ljudi koji pripadaju ovoj kategoriji navikli su da misle negativno i u životu uvijek traže loše strane, nipodaštavajući i odbijajući prisustvo dobra.
Druga kategorija su oni što podsjećaju na pčelu, čija je glavna osobina da uvijek traga za nečim slatkim i prijatnim da bi na njega sletjela. Kada bi se pčela našla u sobi punoj nečistoće, sa komadićem bonbone u uglu, ona bi zanemarila svu nečistoću i sletjela bi na bonbonu. Kada biste od pčele zatražili da vam pokaže gdje se nalazi baštensko đubre, odgovorila bi: ”Ne znam. Mogu ti reći samo gdje da nađeš cvijeće, slast, med i šećer.„ Ona zna samo za dobre stvari u životu, dok su joj one rđave nepoznate. To je druga kategorija ljudi koja ima pozitivne misli i vidi samo dobru stranu stvari. Oni se uvijek trude da prikriju zlo kako bi zaštitili bližnje, a ljudi prve kategorije se trude da izlože zlo i da ga iznesu na površinu.
Kada neko dođe kod mene i počne da optužuje druge ljude, dovede me u tešku situaciju. I ja im uvijek navedem ovaj primjer. Kažem im da odluče kojoj kategoriji žele da pripadaju, kako bi mogli da nađu ljude iste vrste i da se sa njima druže.
(izvor:mudremisli )
-
Pismeni zadatak jednog beogradskog osnovca o ptici sovi.
Sova
Sova je ptica. Ona danju spava, a noću je potpuno slepa, kao slepi miš. Pošto ja ne znam puno o sovama, pisaću o životinji koju znam.
To je krava. Krava je sisar. Ona ima šest strana: gornju, donju, levu i desnu. Na zadnjoj strani je rep. Na kraju repa je jedna četka. Ona služi da se krava brani od muva, da ne bi upadale u mleko. Mleko visi ispod krave. Na prednjoj strani je glava koja služi da na njoj rastu rogovi. Rogovi služe da bi krava bola. Glava služi i da bi na nju stala usta. Krava jede malo, jer ono što pojede, jede dva puta. Usta služe i da bi krava mukala. Ako ne muče, onda su joj usta puna. Muška krava je vo. Vo nije sisar.
Meni još uvek nije jasno kako se dobija mleko.
-
KORPORACIJSKE LEKCIJE
S obzirom da ulazimo u period promena, slede tri lekcije , dobijene iskustvom velikih stranih korporacija , kako bi smo preživeli te promene...
LEKCIJA BROJ 1.
Sedi vrana na drvetu, i po ceo dan ne radi ama baš ništa. Kada je mali zeka ugledao vranu, upita je: “ Mogu li i ja da sedim kao ti i da po ceo dan ne radim ništa ? ” Vrana odgovori: “ Naravno, zašto da ne. ” I, tako zeka sedne na zemlju ispod vrane da se odmara i da ne radi ništa Nakon nekoliko, iznenada, pojavi se lisica, skoči na zeca... I pojede ga !
. Poenta priče je...
Da bi sedeo i ne radio ništa... Moraš da sediš jako, jako visoko !
LEKCIJA BROJ 2.
” Razgovaraju ćurka i bik: “ Volela bih da mogu da dohvatim vrh drveta ; reče ćurka , “ ali nemam dovoljno snage.” “ Pa , zašto ti ne bi grickala malo moje balege ?” , odgovori bik .” Ona je prepuna hranljivih sastojaka “Ćurka pojede jednu gromuljicu balege i shvati da joj je to stvarno dalo dovoljno snage da se popne na prvu granu drveta .Sledeći dan , nakon što je pojela još balege, popela se na drugu granu. Konačno, nakon dve nedelje , ona je ponosno sedela na vrhu. Ali, ubrzo ju je ugledao farmer, vešto je upucao puškom i tako je smaknuo sa drveta. .
. Poenta priče je:
Sranje te možda može dovesti do vrha, Ali te ne može održati gore.
LEKCIJA BROJ 3.
Mala ptica je letela na jug nošena vetrom. Postalo je jako hladno, ptičica se smrzla i pala na zemlju, na veliko polje. Dok je ležala na zemlji, prišla joj je krava I ispustila nešto balege na nju. Dok je smrznuta ptičica ležala u gomili kravljih govana , shvatila je kako joj je postalo toplo . Balega ju je u stvari otkravila ! Ležala je tako topla i srećna , pa je od radosti počela da peva. Prolazeći tuda, mačka je čula ptičiju pesmu i prišla je da to istraži. Prateći zvuk , mačka je otkrila pticu ispod gomile kravljih govana , a zatim ju je spretno izvukla napolje i pojela !
. Poenta priče je:
1) Nije svako ko te uvaljuje u govna tvoj neprijatelj.
2) Nije svako ko te iz govana vadi tvoj prijatelj.
3) A kada si u velikim govnima, drži jezik za zubima !
-
Крагујевчани непревазииђени сте.
-
Pod prozorima nekog profesora psihologije, koji su, inače, gledali u park, deca su svakodnevno igrala fudbal. To je profesoru jako smetalo, naročito u popodnevim časovima, kada je želeo da se odmara, jer su deca, kao što je i normalno, pravila veliku buku. Razmišljao je kako da reši taj problem? Znao je da ako bude vikao i terao decu iz parka, da to ništa neće pomoći, šta više, može stvar i pogoršati, jer bi deca, u tom slučaju, još više pravila galamu, samo da mu napakoste. Profesor je smislio plan i počeo da ga provodi u delo.
Izlazio je svaki dan i sam u park i posmatrao decu kako igraju. Ostajao bi do kraja njihove igre, i davao im po neku paru, da bi mogli kupiti sladoled. Deci u početku nije bio jasan postupak čudnog čoveka, iako im je on prvog dana rekao da ih plaća zato što voli fudbal i voli da gleda kako igraju. Deca su na kraju to prihvatila, kao normalnu nagradu za njihovu igru.
Ta profesorova igra se, neko vreme, ponavljala svaki dan. Deca su igrala fudbal, profesor ih posmatrao i na kraju utakmice redovno im davao pare za sladoled. A onda, jednog dana, kada su deca došla u park, profesora nije bilo. Čekali su neko vreme, ali, kako se profesor nije pojavljivao, revoltirano su zaključili: Cicija, ako neće da plaća, nećemo ovde ni igrati! Krenuli su potražiti drugi teren za svoju igru, a profesor se zadovoljno smeškao, posmatrajući ih iza zavese, kako odlaze.
-
Bio sam pre 2-3 godine u Kragujevcu na promociji knjige o legendarnom golmanu Partizana, Kelna,.... reprezentacije Jugoslavije, Sveta, Milutina Šoskića. Knjigu je napisao Vanja Bulic poz nazivom "Šole".
Izmedju ostalog Milutin je pricao kako je posle vise od 50 godina, 2007.godine, po prvi put posetio svoje rodno selo na Kosovu i Metohiji. Na jednom poljancetu je video dva decaka od desetak godina kako jedan drugom šutiraju penale. Zaustavio je svog vozaca i nekoliko minuta gledao kako jedan od decaka izvanredno brani penale. Prisao im je i pitao kako se zovu, gde idu u skolu, i slicno, a oni su mu posle ovih odgovora naveli i da pucaju penale u kolace.
Na konstataciju Legende naseg fudbala da jedan odlicno brani, ovaj mu odmah odgovori "Jeste da odlicno branim, cak mi je i ćale rekao: ISTI SI ŠOLE".
Na to Šoškić izvadi novac iz dzepa dade mladom golmanu i kroz suze rece; Evo Šole, pa kupite kolace i zajedno uz slast pojedite, ne otkrivajući svoj identitet. - Eh šta ti je ljudska velicina.
I sam sam nekada bio golman, pa fudbalski sudija, delegat, rodjeni Zvezdas, ali knjigu koju sam kupio na promociji i sa potpisom Milutina Šoškica često rado čitam. Šole je bio i ostao jedan. Neka ga Bog još dugo pozivi.
-
"Mladi student jednog univerziteta pošao je u šetnju sa svojim profesorom.
Dok su šetali i razgovarali ugledaše pored puta par starih cipela koje su, po svemu sudeći,
pripadale siromašnom seljaku koji je u blizini radio u polju i koji je privodio kraju svoj posao.
Student reče profesoru: “Hajde da se našalimo sa ovim seljakom, sakrićemo mu cipele, a zatim ćemo se skloniti iza grmlja i posmatrati njegove reakcije dok ih bude tražio.”
Profesor mu odgovori: “Mladiću, nikada se nemoj šaliti na račun tuđe nevolje i bede. Budući da si bogat, možeš sebi priuštiti veće zadovoljstvo od ovoga: stavi po zlatni novčić u svaku njegovu cipelu, a tada ćemo se sakriti iza grmlja i posmatrati njegovu reakciju.”
Student tako i učini i obojica se skloniše iza nekog grma u blizini. Seljak je završio svoj posao i ubrzo došao preko polja do mesta uz put gde je ostavio svoj kaput i cipele. Dok je oblačio kaput, gurnuo je nogu u jednu cipelu i osetio da mu je nešto u cipeli. Prvo je pomislio da je kamenčić, ali ubrzo shvati da je to zlatni novčić.
Sav u čudu pogleda u novčić, osvrnu se oko sebe, te poče posmatrati novčić neko vreme. Ponovo se osvrnuo na sve strane, ali nije video nikoga. Stavio je novčić u džep, te krenuo da obuje i drugu cipelu. Ali njegovo iznenađenje je bilo još veće kada je i u njoj pronašao novčić. Odjednom su ga savladale emocije. Bacio se na kolena, podigao glavu prema nebu i glasno počeo izgovarati molitvu u znak zahvalnosti. U njoj je govorio o svojoj bolesnoj i bespomoćnoj ženi i svojoj deci koja su bez hleba, a zahvaljujući nevidljivoj ruci koja mu je poslala novac, oni će biti spaseni.
Student je ostao duboko ganut i sa suzama u očima.
Profesor ga upita: “Da li bi bio srećniji da si se našalio sa ovim seljakom nego što si sada?!”
Mladić mu odgovori: “Profesore, naučili ste me lekciji koju nikada neću zaboraviti.
Sada stvarno razumem ove reči koje pre nisam razumeo: Više je blagosloven onaj koji daruje, nego onaj koji prima!“
A ja bih rekao ovako: Ruka koja daje, uvek je iznad ruke koja prima! :)
-
Sokratova mudrost o prijateljstvu
U Grčkoj Sokrat je bio na glasu kao čovek koji ceni znanje. Jednog mu je dana prisao poznanik i rekao:
"Znaš li šta sam upravo čuo o tvom prijatelju?"
"Stani malo", odgovori Sokrat: "Pre nego što mi ista kažeš, želim napraviti mali test. Zove se 'Test trostrukog kriterijuma'."
- "Trostrukog kriterijuma?"
- "Upravo tako", nastavi Sokrat: "pre nego što počneš pričati o mom prijatelju, mogao bi na trenutak razmisliti zadovoljava li to neke kriterijume. Prvi kriterijum je Istina. Jesi li potpuno siguran da je to što mi želiš reći istina?"
- "Ne", odgovori poznanik, "zapravo sam to tek čuo i..."
- "Dobro", veli Sokrat: "znači, nisi potpuno siguran je li to istina ili nije. Da vidimo sada i drugi kriterijum, kriterijum Dobra. Je li to što želiš reći o mom prijatelju nešto dobro?"
- "Ne, naprotiv..."
- "Dakle", nastavi Sokrat: "želiš mi reći nešto loše o njemu, a nisi ni siguran je li to tačno. Još uvek možes proći na testu, jer je ostao jos jedan kriterijum, kriterijum Koristi. Hoće li to što mi želiš reći o mom prijatelju biti meni korisno?"
- "Ne, ne baš"
- "Pa", opet će Sokrat: "ako to što mi želiš reći možda nije istina, za njega nije dobro, a za mene nije korisno, zašto bi mi to uopšte rekao?"
-
Ali Kolega, kod nas važi neko drugo pravilo, koje nje doduše "test trostrukog kriterijuma" ve "čevprostrukog"!?
U nas je na veliku nažalost i našu moralnu sramotu zaživelo pravilo, "neka komšiji crkne karava a što ja nema korist od toga to nije ni važno, važno je da komšija ima štetu"!?
Eto, šta bi rekao sada Sokrat da je kojim slučajem sada živ?
-
Ali Kolega, kod nas važi neko drugo pravilo, koje nje doduše "test trostrukog kriterijuma" ve "čevprostrukog"!?
U nas je na veliku nažalost i našu moralnu sramotu zaživelo pravilo, "neka komšiji crkne karava a što ja nema korist od toga to nije ni važno, važno je da komšija ima štetu"!?
Eto, šta bi rekao sada Sokrat da je kojim slučajem sada živ?
Профо,то је било некад!
А сада је нека комшија цркне,крава ќе мени остати! ;D
-
HVALISAVOST
Tri žene sretoše se kod bunara gdje su došle po vodu. Zapričaše se o svojim sinovima.
“Trebale biste čuti moga sina! Kako samo prekrasno pjeva, kao slavuj!” – reče prva žena.
Druga žena se isto pohvali: “A da samo vidite moga sina, kako je visok i snažan! Kada baci kamen uvis, on skoro da dotakne oblake.”
Treća žena je samo ćutala. Na to je druge dvije počeše zadirkivati: “A tvoj sin?. Kakav je on?!”
“Ne znam šta bih vam pričala. Moj sin je mlad, običan dječak, kao i mnogi drugi.”
Na to se žene uputiše nazad kući noseći teški teret vode na glavi.
Treća žena je i dalje ćutala osjećajući se neugodno pored druge dvije žene.
Sunce je sve žešće pržilo, teret je bio sve teži. Odjednom žene ugledaše na ulazu u selo svoja tri sina.
“Poslušajte kako moj sin lijepo pjeva!”, uskliknu prva pokazujući na svog sina koji je sjedio na zidiću i zaneseno pjevao.
“Pogledajte moga sina”, ushićeno će druga “kako samo visoko baca kamen. Divota!”.
Treći sin potrči prema svojoj majci i uze joj teški teret s glave.
-
Mladi par se doselio u ulicu.
Sledećeg jutra, kada su doručkovali, žena je opazila svoju komšinicu kako širi veš.
"Kako joj je prljav taj veš..." – rekla je.
"Možda treba nov prašak za pranje, kako bi bolje oprala. Uopšte ne zna prati! "
Muž je ćutke posmatrao događaj, ali nije ništa rekao.
Svaki put kada bi komšinica širila veš, komentar bi bio isti…
Mesec dana kasnije, žena je bila u čudu,
kada je jedno jutro videla kako je komšinicin veš čist.
Rekla je mužu:
"Pogledaj! Konačno je naučila dobro oprati veš. Ko li ju je naučio?"
Muž joj odgovori:
"Niko. Ja sam danas ustao ranije i oprao prozore. .."
-
Отишао владика Данило Крстић, (као свршени теолог) код владике Јована Шангајског да тражи благослов да се замонаши.
И рече му:-Владико благословите! Ја бих желео да се замонашим .А овај му каже:
-Не, иди да се жениш.
Данило се покуњи и оде, и после неког времена га не послуша и замонаши се.
Од тог времена избегавао је да се сретне са Јованом јер га је била срамота. На крају се сретну и каже му Данило:
-Владико, опростите ја вас нисам послушао, ја сам се замонашио.
А овај му одговори:
-Тако је човече и требало, одлично. Ви Срби радите све контра од онога што вам се каже. Ја сам ти намерно рекао супотно од онога што треба да урадиш.
-
Отишли неки младићи једном на Острог, и тамо видели неког калуђера, њима чудан живот калуђера,па га запитају:
-Оче, шта ви радите у слободно време?
Калуђер им одговори:
-У слободно време ми ђаво прави друштво.
-
Један младић затражи од оца да му купи аутомобил како би се возао са својим пријатељима.
Отац му је рекао:
- У реду, купићу ти аутомобил али под три услова:
1. Да се бациш на учење и стекнеш диплому Правног факултета коју су твоји другови већ одавно стекли;
2. Да скинеш минђушу, и
3. Да ошишаш косу
После шест месеци упорног учења младић је стекао диплому и пун самоуверења приђе свом оцу.
- Оче, дошао је час да ми купиш аутомобил! Диплому сам стекао, као што видиш а и минђушу сам скинуо!
Отац одговори:
- Да, заиста, изненадио си ме! Стекао си диплому у рекордном времену и скинуо си минђушу која ме је јако узнемиравала, али као што видим, још једино ниси ошишао косу!
Но млади адвокат је већ имао спремљен одговор.
- Да, оче, али као што веома добро знаш, јер си ревносан хришћанин, ти дане своје проводиш у Цркви, па и Исус, који је ишао са својим ученицима по Галилеји, Капернауму и Јерусалиму, имао је дугачку косу!!!
А отац ће на то:
- Право кажеш, само што су Он и његови ученици ишли пешице...
-
SAMO STARIJI OD 50 MOGU RAZUMETI OVU PRIČU.
MLADJI MOGU POKUŠATI !!!
Na blagajni supermarketa gospođa traži plastičnu kesu da stavi ono što je
kupila.
Blagajnica joj predbaci da plastična kesa nije ekološki u redu.
- Vaša generacija ne razume ekološki pokret. Sada mladi plaćaju za vašu generaciju koja je uništila sve izvore!
Gospođa ljubazno reče blagajnici:
- Žao mi je, u moje vreme nije bilo ekološkog pokreta.
- Da, reče blagajnica, vaša generacija nije uopšte brinula o zaštiti okoline
Ipak malo uzrujana, gospođa započne priču:
- U moje vreme smo vraćali prazne flaše od mleka, mineralne, piva i vina u prodavnicu, koja ih je vraćala u fabrike, koje su ih prale i u njih ponovo sipale mleko, vodu, vino, pivo. Flaše su bile reciklirane, a mi nismo znali da je to u duhu ekološkog pokreta!
- U moje vreme smo se penjali po stepenicama. Nije bilo pokretnih kao danas a bilo je i vrlo malo liftova.
Nismo za relaciju kilometar-dva uzimali automobil, već smo uzimali bicikl ili išli peške.
A nismo znali da je to u duhu ekološkog pokreta!
- Nismo znali za pelene za jednokratnu upotrebu: prale smo pelene, a veš smo sušile na konopcu razvučenom izmedju stabala ili kuća. Nismo znale da ima mašina za sušenje veša od 3000 wati.
Naš veš je sušila sunčana i energija vjetra.
- Krpili smo odeću koja je išla od deteta do deteta, nije bilo odlagališta ni skupljanja za preprodaju.
- Imali smo po jedan radio i televizor (eventualno) u kući, ne u svakoj sobi po jedan.
Televizor je imao ekran kao kutija za pizzu, ne kao danas, ekran veličine Švajcarske.
- Imali smo sat na ručno navijanje, a u kuhunji smo sve radile ručno, ne s današnjim aparatima koji pojedu struje više nego što Đerdap može da proizvede.
- Nismo imali električne samohodajuće mašine za šišanje trave.
Stara, dobra kosa koju je trebalo ručno oštriti je bila sasvim dobra!
- Radile smo fizicki i nismo trebale ići u klubove za mršavljenje i trčati po pokretnoj traci koja troši struju…
- Imali smo eventualno jedan telefon u kući, a danas ga svaka šuša nosi u džepu.
Ali, istina je, nismo znali za ekološki pokret…
- Vodu smo pili sa česme ili iz cisterne, iz ruke ili iz staklene čaše, ne iz plastične flaše kojih ima po ulicama bačenih na milione…
- Pisali smo mastilom iz flašice iz koje smo punili nalivpero, a ne hemijskim olovkama koje se bacaju posle upotrebe…
- Naši su se muškarci brijali žiletima koji su trajali, a ne današnjim brijačima koji se bacaju posle svake upotrebe,
ALI, ISTINA JE, NISMO ZNALI ZA EKOLOŠKI POKRET…
- Ljudi su se vozili s autobusom, vozom, a deca su išla u školu peške ili na biciklu, a ne kao danas autom, mama ili tata servisa…
- Nosili smo iste torbe u školu kroz celo školovanje, a ne kao danas jednu godinu Miki Maus, drugu Šilja, treću Paja Patak itd…
- Naše su knjige služile drugoj, trećoj, četvrtoj generaciji, a vi svake godine kupujete nove za šta treba poseći šume i šume…
Prema tome ne lupetajte više o toj vašoj brizi za ekologiju!
U duhu napred navedenog nemojte ni slučajno štampati ovaj tekst.
Budimo ekološki svesni !
Ali svakako je dopušteno da ga pročitate i prosledite drugima radi znanja i ravnanja!
-
Odlična priča!
Gospodjin jezik je k'o britka sablja! ;)
Pozdrav
-
Dokaz da prvi pogled ne mora da bude ispravan! Potreban je i drugi, možda čak i treći za ispravan zaključak!
"ISTINITA PRIČA....OČI ZNAJU DA PREVARE!
Čoveku starom 70 i kusur godina koji se celog života bavio stočarstvom, tačnije ovčarstvom, država odluči da pomogne u dodeli penzije koja bi mu bila dovoljna da preživi.
Jedna novinarka ga je tom prilikom zamolila da joj ispriča jedan deo svog života koji nikad neće zaboraviti, i koji mu je ostao i ostaće u sećanju za života.
Starac započe priču: “Bilo mi je 20 i neka kad sam naišao na kuče u šumi uzeo ga sebi i prisvojio. Prolazili su meseci i komšije mi počeše govoriti da sve više liči na vučicu i da je se trebam rešiti. Bio sam mlad i nisam nikoga hteo slušati, bila mi je privržena, gde god da sam išao išla bi sa mnom i čekala me. I prošle su i godine…
Jednog dana kad sam bio malo prilegao kroz san sam čuo neku buku, režanje i cviljenje, dok sam došao sebi i ustao, sve je utihnulo, izašao sam napolje i ugledao čitavo stado ovaca poklano, a vučica sva u krvi sedi i gleda pravo ka meni malo od straha malo od besa. Utrčao sam u kuću, uzeo pušku i ubio je na licu mesta.
Nisam znao šta da radim sa ovcama pa sam pozvao komšije da ih odnesu dok se meso još nije ukvarilo.
Sklanjanjem ovaca, među njima smo pronašli tri zaklana odrasla vuka i tek tad sam shvatio šta sam uradio!
Pouka: Nije uvek sve kao što izgleda – Nikada ne procenjujte ljude i situacije na osnovu onoga što vidite na prvi pogled."
-
Svaka čast Žiko na ovoj vrlo poučnoj priči!
Često ljudi naprave katastrofalnu grešku ne brojeći bar do deset a svakao bi trebalo do sto, jer istina je dostižna
ali za sve treba razuma i mirnoće!
Pozdrav
-
Kada vam se učini da gubite kontrolu nad svojim životom, kada 24h na dan nije dovoljno, sjetite se tegle kiselih krastavaca. I kave.
profesor je stajao pred grupom studenata na satu filozofije i držao neke predmete iza sebe. Kada je sat počeo, bez riječi je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio ju na katedru i napunio lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jest.
zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu. Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor između loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jest.
slijedeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna pijeska. Kada ga je sipao, pijesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jednom da li je tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da jest.
onda je profesor ispod stola izvadio dvije šalice pune kave i sipao ih u teglu. Kava je natopila pijesak. Studenti su se smijali.
“sada“, rekao je profesor dok je smijeh zamirao, „želim da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život.
teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša djeca, vaše zdravlje, vaša vjera. To su one stvari uz koje bi vaš život i dalje bio ispunjen, i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto. Pijesak predstavlja preostale stvari. Male stvari.
Ako napunite teglu pijeskom, nema mjesta za kamenčiće i teniske loptice. Isto važi u životu. Ako potrošite sve svoje vrijeme i energiju na male stvari, nikada nećete imati mjesta za one važne stvari.
Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se s djecom. Nađite vremena za odlazak ljekaru. Izvedite partnera na večeru. Ponašajte se ponovo kao da vam je 18. Uvijek će biti vremena da se očisti kuća i urade popravci.
prvo se pobrinite za teniske loptice - stvari koje su vam zaista važne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pijesak. “
jedna od studentica je podigla ruku i upitala što je predstavljala kava. Profesor se nasmijao. „drago mi je da ste pitali. Nju sipam, kako bih vam pokazao, da bez obzira na to koliko mislite da vam je život pun, uvijek ima prostora za šalicu kave s prijateljem. “
-
Saša,
Dobro dođao i dobrima došao!
Baš si se lepo predstavio sa tvojom prvom porukom na ovom našem forumu u vidu poučne priče!
Još da nam napišeš datum rođenja i postaviš jednu ličnu sliku u svoj profil, bilo bi jako lepo?
Da umalo zaboravih, pa i neka reč o tvm pčelarenju?
Pozdrav,
Domaćin foruma
-
„Nekada jednostavno ne znate ni sami šta želite.
U jednom trenutku ste jako sretni, a već u drugom niste.
Mučite sami sebe sa nekim pitanjima na koja ni sami ne znate dati odgovor.
Plašite se da nekoga povredite, a istovremeno i da vi ne budete povređeni. Nadate se u jako teškoj situaciji, i bez obzira, ma koliko razmišljali, ne vidite izlaz iz nje...
Neke odluke u životu je stvarno teško doneti.
Plašite se šta će biti ako to učinite…
A šta ako ostavimo stvari takve kakve jesu i pustimo vremenu da samo odluči o svemu tome…
U nekim situacijama život je stvarno težak i neke odluke ne možete doneti ma koliko se trudili; uvek vas muči pitanje da li je to zapravo ispravna odluka.
Ali život je valjda jednostavno takav…
I sveo je se na reči: Biće bolje.“
-
Negova satira je aktuelna, ubojita i bespoštedna.....Nekada je to bila školska lektira .
...
Радоје Домановић
РАЗМИШЉАЊЕ ЈЕДНОГ ОБИЧНОГ СРПСКОГ ВОЛА
Разних чуда бива у свету, а наша је земља, као што многи веле, плодна чудима у толикој мери да већ више и чуда нису чуда. Код нас има људи са врло великим положајима који ништа не мисле, а у накнаду за то, или можда из других разлога, почео је размишљати један обичан сељачки во, који се ништа не разликује од осталих српских волова. Бог ће знати шта је било да се тај генијални брав одважи на тако дрско предузеће - мишљење, јер се досад доказало да се од тог несрећног заната у Србији само могло имати штете. Хајде, рецимо, да он јадник, у својој наивности, и не зна да се у његовој постојбини не рентира тај занат, те му то нећемо приписивати у нарочиту грађанску кураж, али, ипак, остаје загонетно што баш во да мисли, кад он нити је бирач, ни одборник, ни кмет, нити га је ко изабрао у каквој волујској скупштини за посланика, или чак (ако је у годинама) за сенатора, а ако је грешник сањао да у каквој волујској земљи буде министар, онда би, напротив, требало да се вежба како ће што мање мислити, као што то чине одлични министри у неким срећним земљама, мада наша земља и ту нема среће. На крају крајева, шта се нас тиче што је во у Србији предузео напуштен занат од људи, а може бити да је баш почео мислити по неком природном нагону.
Па какав је то во? Обичан во који има, што рекла зоологија, главу, труп и удове, све као остали волови; вуче кола, пасе траву, лиже со, прежива и риче. Зове се Сивоња.
Ево кад је почео мислити. Једног дана његов газда укошка у кола њега и његовог друга Галоњу, натовари на кола неке покрадене врљике и отера у град да прода. Продао газда врљике још чим је наишао на прве градске куће, узео паре, искошка Сивоњу и његовог друга, закачи ланац којим су везани за јармењачу, баци пред њих раздрешен сноп шаше, па весео уђе у једну малу ме'аницу да се поткрепи, као човек, с којом ракијом. У вароши је била нека свечаност, па људи, жене, деца, пролазе са свију страна. Галоња, који је и иначе међу воловима познат као приглуп, није посматрао ништа, већ са свом озбиљношћу приступи ручку, наједе се добро, мукну мало од задовољства, па онда прилеже, и уз слатко дремање поче преживати. Ништа га се не тичу разноврсни људи који мимо њега врве на све стране. Он мирно дрема и прежива. (Штета те није човек, како има диспозиције за високу каријеру.) Али Сивоња ни да окуси. Његов сањалачки поглед и тужан израз лица говорили су на први поглед да је то мислилац и нежна, упечатљива душа. Пролазе мимо њега људи, Срби, поносни на своју светлу прошлост, своје име, на народност, а тај понос се оличава на њиховом крутом држању и ходу. Сивоња је то посматрао, па му, тек, душу обузе туга, бол силне неправде, и он не могаше подлећи тако јаком, изненадном и силном осећању, већ рикну тужно, болно, а у очима му се завртеше сузе. И Сивоња од силног бола поче мислити:
- Чиме се поноси мој газда и остали његови суграђани, Срби? Зашто толико дижу главе и с надувеном гордошћу и презрењем гледају на мој род?... Поносе се отаџбином, поносе се тиме што им је милостива судбина доделила да се роде овде у Србији. Па и мене је мајка отелила овде у Србији, и не само да је ово отаџбина моја и оца мога, већ су и моји стари као и њихови, сви заједно, прешли у ове крајеве још из старе словенске постојбине. Па нико од нас волова не осећаше понос због тога, већ смо се ми увек поносили тиме који више терета узбрдо може повући, а ниједан во до данас не рече неком швапском волу: „Шта ти хоћеш, ја сам српски во, моја је отаџбина поносна земља Србија, ту су се отелили сви моји стари, ту су, у овој земљи, и гробови предака мојих.“ Боже сачувај, тиме се ми никад нисмо поносили, то нам ни на ум није падало, а ето се они и тиме поносе. Чудни људи!
При таквим мислима во тужно заврте главом, зазвони меденица о његовом врату и крцну јарам. Галоња отвори очи, погледа друга, па мукну:
- Ти се опет твојски лудираш! Једи, будало, те се гој, видиш да ти се ребра броје; да је добро мислити, то људи не би оставили нама воловима. Та нас срећа не би снашла!
Сивоња погледа свога друга са сажаљењем, окрете главу од њега и удуби се даље у своје мисли.
- Поносе се светлом прошлошћу. Имају Косово поље, Косовску битку. Чудна чуда, па зар и моји стари нису још и тада вукли војсци 'рану и ратне потребе; да нас није било, тај би посао морали радити сами људи. Имају устанак на Турке. То је велика, племенита ствар, али ко је ту био. Зар су дизали устанак ови надувени шупљоглавци што се овако не радећи ништа шепуре поред мене с поносом, као да је то њихова заслуга. Ето, да узмем за пример само мога газду. И он се поноси и хвалише устанком, а нарочито тиме што је његов прадед као редак јунак погинуо у рату за ослобођење. Па зар је то његова заслуга? Његов прадед је имао права да се поноси, али он не; његов је прадед погинуо да би мој газда, као његов потомак, могао бити слободан. И он је слободан, али шта ради у тој слободи? Украде туђе врљике, седне и он на кола, па ја вучем и њега и врљике, а он на колима спава. Сад је продао врљике, пије ракију, не ради ништа и поноси се светлом прошлошћу. А колико је у устанку мојих старих поклано да се борци хране, па зар нису и моји стари, у то време, вукли ратне потребе, топове, храну, џебану, па нама ипак не пада на ум да се китимо њиховим заслугама, јер ми се нисмо изменили, ми и данас вршимо своју дужност као год и наши стари што су је савесно и трпељиво вршили.
Поносе се патњама својих предака, петстогодишњим робовањем. Мој род пати откад постоји, памтимо ми и дандањи и робујемо, па ми то никад не ударисмо на велика звона. Кажу, Турци их мучили, клали, ударали на коље, па и моје су старе клали и Срби и Турци, пекли, и на какве нас још муке нису ударали.
Поносе се вером, а не верују ни у шта. Што сам ја крив и мој цео род што нас не примају у хришћане. Вера им каже „не укради“, а ето мој газда краде и пије за те новце што је од крађе добио. Вера им налаже да чине добро ближњем своме, н они један другом само зло чине. Код њих је најбољи човек, кога сматрају за пример врлине, ако само не чини зла, а већ, разуме се, да нико и не помишља да захтева од кога да, сем тога што никоме зла не чини, учини и добро. И ето на шта су спали да су им примери врлина равни свакој бескорисној ствари, које само ником зла не чине.
Во дубоко уздахну и његов уздах подиже чак прашину с пута.
- Па зар онда - продужи он даље своје тужне мисли - нисмо ја и мој род бољи у томе од свију њих? Ја нисам никога убио, никог оговорио, ником ништа нисам украо, нисам никог отпустио из државне службе ни крива ни дужна, нисам направио дефицит у државној каси, нисам лажно банкротирао, нисам никад окивао и апсио невине људе, нисам оклеветао своје другове, нисам изневерио своје воловско начело, нисам лажно сведочио, нисам никад био министар и чинио зла земљи, а сем тога што нисам зла чинио, чиним добра и онима који мени зла чине. Мајка ме отелила, па су ми одмах зли људи и млеко мајчино одузимали. Бог је траву тек ваљда створио за нас волове, а не за људе, па нам и њу отимају. И ми, ипак, поред толиких ударања, вучемо људима кола, оремо им и хранимо их хлебом. Па, ипак, нико не признаје те наше заслуге за отаџбину...
- Ако је до поста, лепо, њима, људима, вера каже да посте све посте, а они ни то мало поста неће да издрже, а ја и цео мој род постимо целог свога века, откад нас од сисе мајчине одбију.
Во обори главу и као да се нешто забрину, диже опет главу навише, шмркну љутито на нос и изгледаше као да се нечега важног присећа, па га то мучи; наједном мукну радосно:
- А, сад знам, мора то бити? - и продужи мисли:
- То је дакле: поносе се слободом и грађанским правима. О томе морам озбиљно размислити. Мисли, мисли, али не иде никако. - У чему су та њихова права? Ако им полиција нареди да гласају, они гласају, а то толико могли бисмо и ми мукнути: „Зааа!“. А ако им не нареди, не смеју да гласају, ни да се мешају у политику исто као и ми. Трпе и они апсу и ударце често ни криви ни дужни. Ми бар рикнемо и манемо репом, а они ни толико грађанске куражи немају.
Утом изииђе газда из ме'ане. Пијан, преплеће ногама, помутио очима, изговара неке неразумљиве речи и, кривудајући, пође колима.
- Ето нашто је тај поносни потомак употребио слободу, коју су му крвљу преци извојевали. 'Ајде, мој је газда пијан и краде, али на шта су је други употребили? Само да не раде ништа и да се поносе прошлошћу и заслугама својих старих, у којима они немају никаква удела ни колико ја. А ми волови остали смо исто тако вредни и корисни радници као што су наши стари били. Волови смо, то јесте, али се ипак можемо поносити својим мучним данашњим радом и заслугама.
Во дубоко уздахну, и спреми врат за јарам.
Април,1902.
-
Oni koji bi trebalo da se prepoznaju, ovako nešto ni ne čitaju...a, kad bi kojim slučajem počeli da čitaju, rekli bi šta ovaj pisac piše o nekom volu koji razmišlja...a, vidi kad je to napisano, više od sto godina je prošlo
Pa ko se prepozn'o, prepozn'o... ;)
-
Negova satira je aktuelna, ubojita i bespoštedna.....Nekada je to bila školska lektira .
...
Радоје Домановић
Tako je Verice, i danas aktuelna ...
-
Pošto sam autor ove teme, evo nastavka.
Pre izvesnog vremena u nedeljnoj Politici, pričitah jednu divnu pričicu iz pera Bojana Ljubojevića, pa evo da je podelim sa kolegama, da se malo nasmejemo jer možda nije baš ovako u drugim državama!?
Da li je satira, parodija ili crni humor...procenite sami?
*****************************************************************************************************
П А М Е Т
Признајем да сам био мало збуњен кад сам ушао у биро за изгубљене ствари.
Онижи човек за пултом приметио је моју нелагоду и љубазно ме упитао:
- Дошли сте због…?
- Изгубио сам памет, рекох тихо.-
Сврaтио сам да питам да је неко није случајно пронашао.
Службеник није изгледао изненађено.
- Ах, та памет, људи у овом граду стално је губе. Нико више не пази на своју памет.
- Заиста?
- Да, сваки час неко дође или да тражи своју или да пријави да је нашао нечију. Као да је памет кишобран или пенкало!
- Ето, исто и ја – рекох стидљиво.
- Када сте приметили нестанак? – Глас му је постао званичнији.
- Чега?
- Своје памети, побогу! Када сте приметили да је нема?
Морао сам да размислим.
- Заправо не знам – промрљах.
- Класика – уздахну службеник.
- Знате ли бар кад сте је последњи пут имали?
Опет сам се замислио. Заиста кад ми је памет последњи пут затребала?
Убрзано сам премотавао догађаје у глави, најпре оне из своје ближе прошлости, а онда и све дање.
- Не знам ни то – рекох на крају. – Не могу да се сетим.
- Сећате ли се барем каква је била?
- Мислим да је била посве обична – започех. – Уосталом, погледајте ме, изгледам вам ли као неко ко је обдарен неком нарочитом памећу?
- Искрено, не – рече службеник.
Изненада ми сину:
- Када бисте ми показали неку од оних коју већ имате, можда бих препознао своју!
Службеник климну главом, намести наочаре и отвори прву фиоку.
- Ево овде имам једну кратку памет. Можда је ваша?
- Мислим да није – одмахнух главом.
- Истина, ја баш нисам неки генијалац, али кратка памет…
- Да, да, то сви кажу – рече службеник мрзовољно и отвори другу фиоку.
- Ево, имам једну лепу накнадну памет. Препознајете је?
- Не бих рекао.
- Сигурни сте? Размислите добро, у нашој земљи се накнадна памет веома цени. Можда ће вам добро доћи ако сте на некој јавној функцији или тек планирате да се кандидујете.
- Хвала на понуди, али…
- Погледајте ову памет – није одустајао.
- Као нова! Види се да је некоришћена. Да није ваша?
Помало увређено сам одмахнуо главом.
Службеник је затворио фиоку, осврнуо се око себе, а онда ми у пола гласа рекао:
- Јесте ли сигурни да баш хоћете своју памет?
- Не разумем, како то мислите?
Глас му постаде још конспиративнији.
- Ви стварно мислите да овде сви добијају баш своје ствари? Верујте да сваки изгубљени капут или шешир заиста нађу свог правог власника?
- Него? – упитах једнако тихо.
- Не будите наивни! Уз малу надоканду можете да изаберете било чију памет и однесете је као да је ваша. Стајаће вам као саливена!
- Али шта да радим са туђом памећу?
Службеник уздахну дубоко.
- Ви сте заиста изгубили памет. Човече, с туђом памећу у овој земљи чудо можете да направите. Генерације наших најуспешнијих људи, политичара, историчара, академика, доктора наука користиле су туђу памет уместо своје и остварили сјајне каријере!
- Али…
- Послушајте ме, од туђе памети никога глава није заболела! Овде људи највише страдају од своје рођене памети!
- Можда сте и у праву, али ја бих ипак да пронађем своју памет.
- За коју не занте ни кад вам је последњи пут затребала, ни кад сте приметили да је нема?
- Да – рекох покуњено.
- Бојим се да вам онда не могу помоћи. Морате је потражити на неком другом месту.
Изашао сам напоље и наставио да тражим своју памет. Тражио сам је данима и месецима.
Онда сам се једног јутра пробудио и схватио да ми памет и није баш толико потребна.
Без памети се у Србији може дуго и лепо живети!
-
ZDRAV ZIVOT
Kazu da svaki dan moramo da pojedemo jednu jabuku i jednu bananu zbog kalijuma.
Takodje i pomorandzu zbog vitamina C... I obavezno popiti jednu solju zelenog caja (bez secera, za prevenciju dijabetesa) za smanjenje masnoce u krvi.
Svakoga dana moramo da popijemo dva litra vode (da, i poslije je treba ispiskiti, sto udvostrucuje vreme koje smo do sada provodili u WC-u).
Svakoga dana treba uzeti barem jedan Bioaktiv ili jedan jogurt da biste imali sve dobre bakterije, za koje niko ne zna šta su taèno, ali ako se ne snabdes sa barem milion i po tih bakterija, videces svoga Boga.
Svakoga dana jedan aspirin, za prevenciju infarkta, i jedna casa crnog vina, takodje protiv infarkta. I jednu casu belog, za nervni sistem... I jednu casu piva, ne mogu se setiti za sta... Ako ih popijes odjednom, medjutim, mozes dobiti mozdani udar, ali ne sekiraj se, neces ni primetiti.
Svakoga dana treba jesti zitarice. Mnogo, mnogo, gomilu zitarica. Potrebno je 4 do 6 dnevnih obroka, laganih, s tim da ne smes da zaboravis da zvaces svaki zalogaj 100 puta. Tako ti samo za jelo treba oko 5 sati.
E da, iza svakog jela trebalo bi oprati zube, tako da zube treba oprati i posle jabuke, posle Bioaktiva, posle banana, posle zitarica.. i tako sve dok imas zube u ustima, s tim da ne zaboravis zubni konac, masazu desni i ispiranje vodicom za usta... Bilo bi dobro urediti kupatilo, mozda staviti unutra CD plejer ili TV, jer s obzirom na vodu, zitarice i zube, provodices puno, puno vremena unutra...
Treba spavati 8 sati, raditi preko 8 sati, plus 5 za jelo, to je 21. Ostaje ti 3 sata, ako nije guzva u saobracaju. Prema statistikama, TV se gleda prosecno 3 sata dnevno. Sada se to vise ne moze, jer svakog dana treba hodati najmanje pola sata (savet: nakon 15 minuta kreni nazad, jer i za povratak treba toliko). Treba njegovati prijateljstva, jer su poput biljaka, treba ih odrzavati svakodnevno. Pretpostavljam i kada ides na put.
Izmedu ostalog, moras da ostanes informisan i da citas barem dve dnevne i nekoliko nedeljnih novina, da bi imao kriticki stav... Treba upraznjavati seks svaki dan. Za sve ovo treba vremena...
Treba imati vremena i za dodir s prirodom, pranje poda-suda-vesa, da ne govorimo o tome sta sve treba ako imas kucnog ljubimca ili decu.
: Racunica kaze da je za sve to potrebno minimalno 29 sati. Jedina mogucnost koja se namece je raditi nekoliko stvari istovremeno
Npr: tusiraj se hladnom vodom i drzi usta otvorena - tako ces popiti 2 litra vode. Dok izlazis iz kupatila s cetkicom za zube u ustima, istovremeno se seksaj (tantricki) s partnerom koji istovremeno gleda TV i cita novine dok ti peres pod.
Ostala ti je jedna ruka slobodna? Nazovi prijatelje! I rodbinu! Popij vino (posle razgovora s rodbinom ce ti trebati).
Uuuuuuf!
Ali, ako ti je ostalo dva slobodna minuta, posalji ovu poruku svojim prijateljima (koje treba paziti kao biljke) dok jedes kasicicu meda, koji je vrlo koristan.
Sada te pozdravljam, jer izmedju jabuke, jogurta, piva, prvog litra vode i treceg obroka s dnevnom dozom zitarica, ne znam vise sta mi treba, ali moram hitno u WC.
Ustedjecu par minuta istovremeno peruci zube...