Моје песме

[Lazić Ranko]

Није још ал убрзо ће педесет и трећи,па рекох да напишем

Река живота

Рођендан је мени,
нема краја срећи.
О своме животу
могу ово рећи

Текао је до сада
као река нека
брзо ко киша да пада
а тече баш из далека

Час брзо, час спорије
пролази време
а носи бреме,
приређује чаролије.

Шта је било-било је, знамо
а шта ли нас чека?
Нек иде живот само,
нек носи га времена река.

Сваки ми је корак оставио
траг у песку или трави.
Део прошлости већ заборавио
а део још пребирам у глави.

Погледом унатрaг
видим штошта иза мене.
Од младости пређен праг,
меда, жучи чаше испијене.

Погледом унапред
кроз седе веђе,
не видим много
па гледам ређе

Пре него понесем пртљaг
довољно је да знам,
још увек сам некоме драг
i никада нисам био сам.

[Lazić Ranko]

Ти
Ти, што uzimaš i daješ —
ништа, све,
као nagradu il' kaznu,
zaviri u ovu moju
dušu praznu.

Svejedno mi u ovom trenu
koje od to dvoje:
dal' mnogo ili malo,
dal' mogu,
il' nije mi stalo.

Promeni mene,
kad već nećeš
prema meni
sve da okrećeš.

Malo dušom
na svetu ovom tužnom
da danem,
ili da stanem..
.
U beskraj da utonem,
da pojurim
u susret Tebi,
u blagostanje.
Da bol prođe,
zauvek nestane,
tuga moja napokon
da prestane.

[Đoko Zečević]

Свака част Ранко за рођенданске стихове!
Лепо и реално, што би народ рекао све "потаман" што осликава овај наш
овоземаљски живот!

Наравно са лекторског становиша у стиху:
"Шта је било-било је, знамо
а шта ли нас чека?
Нек иде живот само,
нек носи га времена река".
ја бих и иза речи знамо ставио зарез.

Поздрав и само напред, уживам у читању!

[Lazić Ranko]

Evo i pesme koja pored onoga o čemu govori ipak nije bila prva.

Моја прва

Ово је моја прва.
Тек да покажем, или да докажем,
да и ја ето умем, да и ја знам,
или можда не разумем
шта вама уопште могу да дам.
Шта вама значе стихови неки
у ове дане хладне?
Не греју собу,
не хране стомаке гладне.
И ако тако срцем желим,
она ипак срећу не дели.
Моја прва, можда и једина,
осамљена и празна.
Отвара врата разна,
или их ипак не отвара.
Питам се, да л' стих мој штима,
јер свако свој суд има.
Ал' ко уме да слуша,
увек ће нешто вредно наћи,
или ће тајна остати заувек
да у песми тихо зрачи.

[Lazić Ranko]

Наслеђе
Како човек кога туга мучи
док будан дочекује зоре
потомке своје срећи да научи
да их дечје бригице не море?

Када му бол у реч се преточи,
а дан се појави на прозору том,
у браду је себи тихо тада срочи:
„Не преноси тугу детету свом!“

Ведар свој осмех од раног јутра
у грудима тесним док бол прикрива,
сваким треном нуди и данас и сутра
у радосној дечјој игри док ужива.

Загрљај вољених све бриге брише —
и његове тешке и дечје лаке;
зато одувек, па и дан-данас,
његове су руке ко бедеми јаке.

[Lazić Ranko]

Пре неколико дана је након краће болести преминуо мој брат од стрица.Иако имам приличан број браће од стричева,ујака,тетки,он ми је био најближи од свих. Две године старији од мене.Одрасли смо заједно,стотине пута спавали један код другог,заједно пецали,пушили,купали се по језерима...пили,ратовали,све делили и добро и манје добро.
Написах ову песму ал осећам да нисам довољно добро,па ћу је вероватно дорадити.

Брату у спомен

Ево већ трећу посветницу пишем
људима у мом животу битним
Због величине коју имаше
осећам се безвредним, ситним

Када си прекрстио своје руке
решио си свojе земаљскe мукe
Тебе се заувек сећати желим
детињства нашег у љетима врелим.

Био си узор и старији брат
а кад до нас је дошао је рат
ране си прве из нашег села,
носио свуда куд судба је хтела.

Свуда их носион,смрти пркосио
никога ниси за помоћ молио,
ни када су подобни за своје муке
моћницима понизно пружали руке.

Сад мене чекај на вечној стражи
док овде завршим што остало је
Кад стигнем горе ти ме потражи,
сачувај крај себе место моје.

[Lazić Ranko]

Наслеђе

Не знам како ал испустио сам последнју строфу песме,а пошто саму да је додам не би било смисла,додаћу поново целу песму

Наслеђе

Како човек кога туга мучи
док будан дочекује зоре
потомке своје срећи да научи
да их дечје бригице не море?

Када му бол у реч се преточи,
а дан се појави на прозору том,
у браду је себи тихо тада срочи:
„Не преноси тугу детету свом!“

Ведар свој осмех од раног јутра
у грудима тесним док бол прикрива,
сваким треном нуди и данас и сутра
у радосној дечјој игри док ужива.

Загрљај вољених све бриге брише —
и његове тешке и дечје лаке;
зато одувек, па и дан-данас,
његове су руке ко бедеми јаке.

Кад порасте дете, и оно ће тада
чекати зору крај прозора будно,
бринуће у себи ко предак некада,
с осмехом потомке гледаће сигурно.