Poštovani korisniče ukoliko hoćete da vidite celokupan sadržaj morate se registrovati.Da bi se registrovali kliknite ovde...
OSTALE FORUMSKE TEME > Moje mesto - grad, selo...
Moje selo Gornje Crnjevo-moj grad Ivanjica
Lukovic M. Slobodan:
Postovani Gorane,
Prihvatam izvinjenje i pozdravljam te..Deda
Đoko Zečević:
Dragi prijatelji Deda i Gorane,
Veliko vam hvala na zaista velikoj korektnosti i na postupcima koji govore o vama jer po meni institucija izvinjenja
je najčasniji čin koji duboko uvažavam a i javno prihvatanje takođe!
Mislim da poruka treba da bude tamo gde je i ispisana jer ako je brišem onda bih morao brisati i vaše zadnje postove!
Verujem duboko da nikom ne smeta a ljudskost koju ste pokazali jako me raduje.
Neka ovo bude uzor svima kojima se slučajno omakne da nešto napišu prethodno ne analizirajući svaki detalj i suštinu
onog kolege koji nešto napiše.
Živeli!
Lukovic M. Slobodan:
Z L A T O
Kad kopaš zanet si poslom, izmahuješ i zabijaš kramp u zemlju kao da držiš i predaješ snagu magičnom sredstvu, koje skida nepotrebno i vodi traženom. Znoj te probija po celom telu, ulazi i u oči, brišeš ga prljavim rukama, trepćeš kao svraka na jugovini.
Pitanje koje se uvek postavlja ali koje nema odgovor. Jesam li pametan pa verujem u priče koje se prenose sa generacije na generaciju? Prenose se i umnožavaju kao pečurke toplih prolećnih noći. Blago je tu oko nas, na dohvat ruke. Svi pričaju i prepričavaju. Piše i u novinama da kad su kopali raku da sahrane nekog čoveka, naišli na grob nekog nepoznatog velmože sa srebrnim štitom preko grudi! Ispitivanja su u toku. Pisao pouzdan i čestit čovek koji je poznavao onog što je kopao a ovaj mu u poverenju rekao da je nadjeno mnogo više ali o tome nesme da se priča!
Stevan nikada nije kopao sam, drugi su kopali a on je nadzirao i vodio računa da se kopa u tajnosti. OZNA očas dozna....
Vreme traganja za nenadanim brzim izlaskom iz siromaštva nije prošlo niti će proći. Ostaće da postoji dok je sveta i vremena. Stevanove priče prenošene od usta do usta, od uva do uva, bile su slama na plamenu sirotinjske mašte. Starih porušenih kuća, Crkvi, Manastira, utvrdjenja bilo je na svakom koraku. Vojske kad su ratovale nosile zlato i otimale ga od drugih.
Kad gubiš-zlato kriješ jer nezna se pobednik? Spasavaš samo goli život a zlato skrivaš da ga drugi ne može naći a ti ćeš ga naći jer znaš gde si ga sakrio.
Obnovljenja sećanja na stare priče i predanja, prebacivani preko ruku kubici i kubici zemlje i kamena, otkopavani temelji ruševina na mestima čudnih naziva. Traženo blago. U davno vreme kopali, izlivali, kovali, ukrašavali ruke, vratove, glave, odeću i obuću.
Sad ga traže da sa malo muke osete sjaj tog davnog bogastva, da izadju iz sirotinje.
Kolo sreće i nesreće...Kako kome!
Crnokos čovek srednje visine na čijem se licu ogleda dejstvo planinskog sunca i vetrova, sa zulufima i brkovima.
Sitne oči dublje uvučene a ispod levog oka mladež, žurno se kreće putem za Gornje Crnjevo. Preko levog ramena prebacio gunj od sukna a u desnoj ruci drži drenov štap. Idući sustiže Miloja meštanina sela.
- Dobar dan i pomoz Bog momče, obrati mu se neznanac
- Dobar dan i Bog ti pomogao
- Ide li se ovim putem za Gornje Crnjevo-
- Pa može i ovim
- A jesi li ti odande
- Jesam jesam, no koga vi tražite
- Meni treba majstor Stevan, onaj što ima presu za ciglu
- Aaa, treba ti djedo Stevo. Mislim da mu presa nije kod kuće, nekome ju je dao na poslugu. Daće ti sigurno.
I tako Miloje kroz razgovor pokušava da sazna koji je taj čovek dok pridošlica na sve načine izbegava da priča o sebi.
Kad stigoše do Jelesijeve kuće pozdraviše se kao stari znanci a Miloje mu rukom uzbrdo pokaza na kuću Stevana Beševića udaljenu stotinak metara od seoskog puta....
Stevan je uvek nestajao kad ono što je traženo nije nalaženo. Partneru koji kopa ukazivao bi na mogućnost greške a za sve greške on nije bio kriv. Sedi u ladovini vinjage sa babom Sarom. Svadjaju se ko će da ide da premesti kravu na livadi.
Ni ne sanja da mu dolazi poznanik iz Kulizinog sela sa Golije...
nastaviće se...
Lukovic M. Slobodan:
Nastavak: Z L A T O
- Domaćineee o domaćine - zove pridošlica sa kapije
- Oja - odaziva se Stevan izlazeći iz kuće i idući u susret pridošlici..
- Pomaže Bog, kako ste šta radite - govori pridošlica
- Bog ti pomogo, nego koji ti beše ....
- Ja sam Petronije iz Kulizina sela sa Golije
- Jedva te poznadoh Pero. Davno je to bilo prošle godine kad smo bili na Tičaru na onom vašem saboru. Ajde ulazi vezana su...
Baba Sara izlazi iz kuće, pozdravlja se sa pridošlicom ali joj se po izrazu lica vidi da joj ovaj čovek nije po volji. Ima puno iskustva kad dolaze lezilebovići i idu sa Stevanom kojekuda. Kad ode sa njima nema ga po dva-tri dana, i nikad ne kaže gde je bio i šta je radio. Dok Sara kuva kafu i sipa rakiju u litricu, pridošlica i Steva ćućore. Kad baba stiže sa posluženjem oni povedoše razgovor o seoskim poslovima.
- Stevo, idi dovedi kravu sa pripona - tera ga baba Sara
- Ako ti treba idi pa je dovedi, imam ja preča posla
- Napoj kravu i dovedi je, vreme je da je pomuzem
- Ćuti bre matora. Ti ćeš da mi kažeš kud ću da idem. Po kravu neću ići, vidiš li da sa čovekom razgovaram o važnim stvarima...
Dok Sara zamiče u kuću Stevan već na kapiji sa pridošlicom koji nosi kramp i lopatu što mu uvali Stevan. Posle 2 minuta obreše se na malenoj zaravni iznad kuće odakle se Ivanjica vidi ko na dlanu. Posedaše na travu a Stevan odmah predje na objašnjenje pridošlici.
- Vidiš li Petronije ono malo seno sa kotarom. Odavde do njega su sve livade, a ti ćeš odmah poći i sesti u kotar i čekati da ja dodjem. Ja ću ti doći putem. Ne smemo zajedno da idemo, još čobani namiruju stoku.
- Deda Stevo, kako bi bilo da poneseš i fenjer...
- Kakav fenjer, da nećeš da pozovem i miliciju. Idi ti i čekaj me u kotaru a ja dolazim putem.
Dvojica tragača za zlatom uputiše se na dogovoreno mesto, Petronije preko livada a Stevan putem prema Ivanjici. Posedaše u kotar od sena i Stevan nastavi priču: Vidiš onaj jasen, dok čekamo da počnemo kopatii moramo biti tihi. Čobani zatvaraju ovce u torove i spremaju se da odu kućama u Donje Crnjevo. Pod onim jasenom nalazi se ono što tražimo i ako da Bog - naćiće mo. Onde sam ti ja imao posla jedne noći sa vilama. Ja svratio na izvor da pijem vode, malo sam više popio kod Iline kafane, zadremah i nadje me čudan san. Umalo sam izvukao živu glavu a čuo sam od pouzdanih ljudi da je to opasno mesto. Priča se da su tu ubili nekog lopova iz Ivanjice koji je ukrao silne pare Jeremićima, ali pare nisu nadjene. I sanjao sam pre neko veče čoveka sa belegom, odmah sam pomislio na tebe...
Silaze kod jasena a Stevan mu pokazuje mesto gde da kopa i koliko široko i duboko.
- Odoh ja na put da stražarim da neko ne naidje i zatekne nas, ti samo navali - kaže mu Steva.
Dok Stevan stražari Petronije skida gunj, uzima ktamp, pljuje u dlanove i bije li bije.
Ponekad ga zapljusne ushićenje kad naleti na kamen belutak pa mu sine pred očima. Vičan za kopanje tvrde zemlje sa lakoćom preseca korenje od jasena.
Bogastvo je lakše naći u priči nego ga iskopati prema priči. Kramp sve redje udara u zemlju a niz telo znoj curi li curi.
Ponoć je već prošla, mesec odavno izašao pa senke drveća i ševara izobličuje znani prostor. Stevan još i dalje sedi kod puta, zavija cigare od krdže. Pridošlica sve teže i teže diže kramp.Odjednom na udaljenosti oko 200 m pored hrastove šumice
riknu prodoran i neujednačen zvuk koji prolomi tišinu:
-TRuuuaaauuuu ......Truauuuhahaha Potokom i šumom odježe zvuk roga TRuuuaaauuhhhuu... Petronije umornih ruku ispusti kram iz ruku, kramp ga zakači po ramenu, na mah se ukoči, misli mu se prekidoše kad u jedan mah ovce zablejaše, kerovi zalajaše, ptice u krošnjama drveća zalepetaše krilima...
Kao šapatom da se čuje Steeeevvvvoooo...... Steeevvvaaanneeee
Ma spašavaj glavu Petronije, smota gunj i iniz potok i kroz šiblje poče bežati ka Ivanjici koju osvetljavaše javna rasveta koju imade retko koje naselje.
Posle jedno 5 minuta ču se i violina sa kolancetom,, šestica ,,
Stevan kao da se ništa nije dogodilo, sidje kod jasena uze kram i lopatu i krenu da ide kući a lice mu se osmehuje kao da ništa nije bilo. Samo glasno izusti:
- A Srećko Strijeliću a jajaro, kopaćeš i ti i oni drugi, ima vremena!
Đoko Zečević:
Svaka čast Deda za priču, interesantna, poučna ali prilično i običnim jezikom napisana.
Ja posebno volim da čitam kada se piše sa narečjem kraja u kome je neko rođen, dakle bazno i orginalno narečje.
Razlog je jedan jedini a slovi da ne zaboravimo domicil i starine, utapajući se u savremene "kulturne" tokove koji jezički streme zapadu a posebno Amerima!
Na primer, Ok koje je vrlo često u upotrebi u našoj svakodnevnici!
Gledam pre neki dan nake zvaničnike na TV pa govore o edukaciji, reči koja nema nikakve veze sa našim Srpskim jezikom a oni bejahu vrli nastavnici i obrazvono-vaspitni radnici!!!
...
Dragi Deda, samo nastavi, ima ko da čita, lepo je i zanimljivo, pogotovo o umišljenosti Petronijeve ali i lukavosti Stevana Strijelića (imala jedna porodica u Novoj Varoši), koji je hteo "leba bez motike"!
Zdravo nam bio!
Navigacija
[0] Indeks poruka
[#] Sledeća strana
[*] Prethodna strana
Idi na punu verziju