У јануару 2015.године сам посетио село Наупаре и у њему Здравковић Радишу. Заједно смо обишли његово имање , пчелињаке и добро се погостили. Радиша ми је тада испричао легенду о томе како је ово место добило своје име и још што шта успут. По повратку у Београд сам написао једну песму и посветио је Наупару и Радиши. Допала му се тада и више пута ме је на њу подсећао.
Н А У П А Р Е
На ум паре , на ум паре ,
тако наста Наупаре.
Место мало из средњега века ,
крај Расине престоничке реке.
Са Јастребца кошава га дува ,
са Жељина северац га брије .
Копаоник њихова је капа ,
брижно мотри на два млађа брата.
Наупарка река ту протиче ,
Наупарце на живот подстиче.
Здравковићи ту су дворе свили,
раде , граде да би све постигли.
Радиша је сад њихова глава ,
кољеновић од кнежевских дана.
Сваком госту он се зарадова
Бог му дао и среће и здравља.
Од тада сам се са Радишом редовно телефоном чуо бар по пар пута месечно. Нисмо се на жалост више посећивали иако смо сваке године уговарали састанке. На пчеларским манифестацијама смо увек били заједно за истим столом уз старе и нове приче и пошалице. Знали смо и да заједно уз хармонику запевамо и у Нишу и у Београду. Сваки тренутак проведен са њим је био пун радости и оптимизма. Сваки за незаборав.
Последњи пут смо се чули неколико дана пре његовог прераног одласка. Био је забринут али и тада пун наде. Нажалост , отишао је у легенду , јер је легенда и био. Нас је оставио да га се сећамо ведрог , веселог и насмејаног и да га по добру помињемо јер је био добар и човек и пчелар .
Нека му је лака земља и нека му Бог душу прости.
