Mnogi pčelari su posetili pčelinjak Petkov (Šljivić, tadašnji predsednik Saveza), a sećam se da sam i tadašnjeg urednika časopisa Pčelar Živadinovića vodio kod njega!
Razmišljajući o životu i radu Petkovom (nije na žalost imao potomstvo), odlučio sam da 2007. godine napišem jedan skroman tekst i pošaljem uredništvu koje ga je i objavilo jula te godine!
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Evo teksta u izvornom obliku:
"ПЕТКО, ТРЧИ, ЧУЈУ СЕ 'ЧЕЛЕ"
Тако је говорио равно пре 74 годинe ђед Петар свом млађаном унуку Петку (10), кога је желио тако маленог да подучи племенитом хобију - 'челарењу.
Ђед, Петар, који поживе 95 година а пресели се на "онај свет" далеке 1936. године, причаше дечаку Петку да му је отац Милић, - живео 119 година - имав'о и по 90 "трмки".
Чудио се дечак Петко а уједно и радовао, како то Ђед Петар, и отац Јеврем убијају 'челу, тако што ископају у земљи рупу, ставе наке запаљене свеће у њу и онда истресу "трмку" у рупу те је касније и затрпају земљом а онда са ланеним ћедилом исцеде мед те чељад добију следовање али он понајвише заслади прсте.
Ђед му Петар иако времешан и слаб са видом пренесе прва сазнања и створи љубав према овим највреднијим и њему најдражим створењима на кугли земаљској.
Петко Шапоњић из Комарана, 84-годишњи старина, виртуоз међу овдашњим пчеларима, причао би сатима и данима о својим догодовштинама у 'челарењу само када би неко хтео да га о томе слуша. А имао би штошта поучно причати. Али "шта ћеш" млађарија, вели деда Петко па се забавили о темама које им више одговарају.
А и Богами тешка су времена за 'челарење. Чини му се да је раније било много једноставније 'челарити, јер није било оваквих "болештина" које нам задесише њему најдража створења - 'челе.
Старина Петко иако броји преко осамдесет лета, без имало умора припрема се за предстојећу 'челарску сезону и моли Бога да буде за све медоносна.
Каже да је "силазио" и на једну кошницу (1948 ), али да никада није прекидао 'челарење. И данас - иако у позним годинама, осваја са лакоћом преко 35 друштава, доиста у савременим "ђерзонкама", међу којима има и два друштва у сандуцима од некадашњег "руа" које назива полошкама.
Затекао сам га како са својом супругом Миленом која га верно прати како у животу тако и у 'челарству, без наочара чита часопис "Пчелар" мартовски број и већ се интересује зашто касни овај априлски. Каже, стално учи, нешто новога нађе али чудом се не може начудити каква је ово напаст и одакле толико 'челињег крпеља – варое, која је веома опасан становник наших кошница. Још, каже деда Петко, да је "ноземоза" (пролив) за становнике његових кошница, прошлост јер, вели, бели лук учини своје који од 90-тих година упорно додаје својим 'челама, нарочито како га охрабри поч. Лолинка на предавању у Ужицу, kада јој је саопштио да пролив лечи са белим луком?
Нема разлога да му не верујемо јер научно је доказано да бели лук ојачава имунитет живих организама па тако и пчела, наравно у комбинацијама са другим препаратима.
Деда Петко ниједно стручно предавање не пропушта које организује овдашње Удружење пчелара и увек има "питања" за предавача иако својим искуством и знањем у овом "слатком занату" надмашује многе млађане чланове Удружења.
Рече и да је члан "Златарке" од самог оснивања од када чита и часопис "Пчелар" а да је, када Удружење застаде са радом - (88 - 94) - био члан у Ужицу.
Причао је деда Петко и о берићетним годинама, али како рече у његовом "Увљанику" најберићетнија би 1989. година и како каже од тада је почео и продавати мед. Вели даље да је његов мед угледао и далеку Турску а и доста га је однето и у Сарајево.
Заједно, Милена и Петко рекоше да је више меда поклоњено но што је продато а доста ројева, Петко је подарио почетницима и обучио их за овај племенити хоби а за неке Богами и добар извор прихода. На територији наше Општине многе "Увљанике" је обишао, дао савете и пружао стручну помоћ.
Међу онима којима је помогао да започну 'челарење су и Миле Тољић, проф. Алекса Никачевић, Радојко и Раде Гордић и многи други млади људи Златарског краја.
За све те заслуге у оплемењивању људи пчеларским вештинама деда Петко је пре три године добио и високо признање Савеза пчеларских организација Србије златну медаљу "Заслужни пчелар" као и диплому ’’проф. Ј. Живановић’’ за 2005. годину, а све на предлог Скупштине Удружења пчелара "Златарка" из Нове Вароши.
У знак немерљивог доприноса у развоју пчеларства Општине, Петка је Скупштина Удружења пчелара "Златарка" из Нове Вароши, прогласила својим почасним чланом.
Хвали се ђед Петко како му је прошле године гост био Председник СПОС-а г. Шљивић, па уредник часописа Пчелар, др Живадиновић као и многи Српски пчелари који посетише његов ’’ Уљаник’’. Слику са ових сусрета чува, вели као Икону!
Много би се могло писати о овом заљубљенику у пчеле али надам се неком другом приликом јер ако је гледати "наследни ген" деда Петко ће још много година друговати са пчелама што му од срца желим а верујем и сви чланови Удружења пчелара наше Општине.
На крају Петко поручеје младим људима да се баве пчеларством јер су пчелари у бити "племенити" људи и како рече никоме зло не мисле јер то њихов "мал" - 'челе не заслужују, а свакако да се организују, учлањавањем у Удружење и да што више читају и консултују старије и искусније пчеларе.
"Живио нам још дуго, деда Петко"
Ђоко Зечевић
