Sta reći, kad me preduhitritse i sve napisaste slikom i rečju!
Već duže vremena osećala se potreba za ovakvim tekstom. Veliko hvala i srdačan pozdrav Radu Kostadinoviću.
Najviše na svetu se divim dobrim piscima a i zahvalan sam im što postoje. Čovek vredi koliko i njegova reč.
Mrav i pčele uče kako se steče.
Porodica Jevtić iz Oparica opština Rekovac, područije Levač opisana slikom, perom i umom u zapisima Rada Kostadinovića a time i vredan izvor podataka za buduće hroničare, pisce i naučne radnike.
Koliko je ovakvih kazivanja ostalo nenapisano a svi su jedva čekali. Cilj mi je da se neke stvari ne zaborave i da ih vrlo dobro pamtimo. Ni slika pa ni reč ne može dočarati ove vredne pregaoce - pčelare Jevtiće. Istorija je isla svojim tokom, a i vreme sa njom nosilo događaje, pojavila se potreba da se pojedini događaji ovekoveče, a mi tako brzo živimo i brzo zaboravljamo.
Teško će mi ko verovati kako je teško bilo.
Prilika čast i privilegija koja se retko ukazuje, teško je propustiti!
Poseban dar medju darovima!
Pošto mi je dugogodišnja porodična tradicija pčelarstvo, još od malih nogu sam počeo da ulazim u tajne pčelarstva i da posećujem znamenite velike pčelare. U potrazi za rojevima, košnicama i drugim pčelarskim potrebama imao sam tu čast da više puta budem kod porodice Jevtić, a posebno mi je bilo zadovoljstvo što sam se tada upoznao i često puta dugo, dugo proveo vremena sa doktorom nauka, presednikom vlade RS Desimirom Jevtićem.
Treba odrediti nekog vičnog pisanju da to napiše. Uvek ostane nešto ne dorečeno.
Voleo sam da slušam kad on govori.
On je pažljiv.
Svaka reč je cenjena i izmerena. Đe se rodiš tamo pripadaš.
Nikad nije propustio priliku da u medjusobnom razgovoru podeli savet ili da da uputstva nema, važnih i ne važnih stvari u pčelarstvu. Sve je važno, pa i najmanja sitnica. Piši, citaj i uči - nema bolje preporuke.
Ovako ja radim a nikoga ne teram na to! Svako neka uzme ono što smatra da treba. To što on vidi, e to ne može do danas niko!
Strpljiv, umeren i odmeren, razborit dosledan i odlučan. Po njegovoj etici čovek je dužan da vidi i poštuje drugog čoveka.
On je prirodno obdaren bistrinom, snagom duha i nemirne mašte i volje da se bori, pobeđjuje i proniče u nepoznato. Uvjek je govorio da su ljudske duhovne, moralne vrednosti važnije od materijalnih. Čovek sa izuzetnim sposobnostima. Pružio mi je iscrpna znanja i pokazao šta, kako i kada valja raditi, hrabar je to čovek, uvek spreman da dobrit stiče divljenju. A mnogo je gladnih usta nahranio. Svoje Srpstvo isticao svuda i čitavog života na svakom mestu. On je suviše žilav ne da se srušiti.
Uvek skroman i čestiv! Njegove priče će vas ohrabriti, inspirisati i motivisati da hrabro koračate kroz zivot. Čovek koji je mnogo video i mnogo znao. Uspeo je da ljubav prema pčelama i pčelarstvu usadi kroz svojih naslednika. Ne mre čovek koji je ostavio sveti trag za sobom po imenu i dičnom plemenu. Ne dajmo da vreme zatre ovakvog znamenitog Čoveka-Velikana.
Doprinos vraćanju Opštine
Opština Zubin Potok je ukinuta 1965 godine, a Ibarski (Stari) Kolašin je administrativno pripojen opstini Kosovkoj Mitrovici. Pošto nešto više od dve decenije 1987. godine ponovo je vraćena opština sa sedistem u Zubinom Potoku, zahvaljujuci izuzetnoj pomoći presednika vlade RS Desimiru Jevtićuu (1986-1990) i našoj delegaciji, a ne merljiv doprinos ima Žarko i Slavica Tomović.
On je na svečanoj sednici SO-e Zubin Potok proglašen za Počasnog građanina opštine Zubin Potok.
Doktor Desimir Jevtic (1938-2017)
Maleno je pero moje,
Da opeva slavu tvoju.
Ne ustrašiv ti si bio,
I junaštvom i pameti.
Zadojen srpskim mlekom,
i nahranjen srpskim duhom.
On je bio lep i telom,
Dušom i čestitom rukom.
I zdravlje tela svoga,
on uloži u rad.
A darovitost duše,
posveti nauci i pčelarstvu.
I narodu roda moga,
povrati status opštine tad.
O Jevtići ponos ljudi!
Priroda je na tom mestu,
Pčelarima dala presto.
Desko - živ si, nisi nesto!
Nije pamet u godinama već u glavi
Pisati o porodici Jevtić, o Opariću, Levču kao plemenskom i geografskom prostoru znači imati visok stepen odvažnosti da se činjenično i vremenski, osvetli jedna osebena pojava, kojoj može se reci, skoro da nema ravne u Srbiji, okruženju i šire.
Samo zenice mojih očiju mogu pričati o pčelarima Jevtic.
Upravo tih nekoliko stranica teksta i fotografija otkrivaju jedan pčelarski narod iz Oparića, koji je prirodno obdaren izuzetno snažnim telom i ne manjim bistrim i snažnim duhom, nemirne mašte i nenadmašne volje da se pobeđuje, proniče u nepoznato i stvara za konkretno.
Tako je to kad se spoji naučno stručno i praktično. Na prvom mestu ističe ponos i čast čoveka pčelara, kao određujuću meru vrednosti, a ogleda se u nekim sobinama:
umerenost, odmerenost, razboritost, doslednost, strpljivost, odlucnost, hrabrost, izrazita bistrina, gde se dobrom na dobro uzvraća.
Oni koji pišu o pčelarima Jevtićima su kao takvi vrlo privrženi pravdi i istini i vrlo savesni u ispunjavanju svojih ljudskih i moralnih dužnosti. Sačuvali životnu i plemensku lozu, čast i ljudski obraz i ostati u istoriji kraja i svih svojih potomaka, primer koji zrači svekolikim uzorom. Mnogo toga nažalost je prepušteno zaboravu, velike vrednosti ostale su ne zabeležene.
Ko ume da gleda ima šta videti, ko ume da uživa ima u čemu!
Bez istine nema pravde.
Oparić je rasadnik pčelarstva, dobrih ljudi plemenitog kova, čuvar prošlosti i večnih budućnosti. Kako nežnu i bratsku srpsku reč posaditi u naše tvrdo uvo.
Mi smo poseban narod koji teško voli a lako mrzi.
Da se srpsko ime očuva u množi i obloži.
Sve u nad Boga. Nek Bog poživi ove istrajne pčelare i pregaoce. Samo napred viteškim i pčelarskim putem. Neka Vam Bog podari u novoj sezoni, pnoliko pčela i meda koliko i zimskih pahulja!
Moja malenkost!
POZDRAV!
