I tada je bio oktobar.
Oktobar 1980. Bio sam stažista u Četi veze u Skoplju, posle završene Škole rezervnih oficira u Beogradu, u Kasarni Maršal Tito. Jednog dana moj dragi starešina st. vodnik 1 kl. Crnobrnja mi reče "Stažo, izgleda da se rastajemo", ja onako iznenadjeno, odgovori mu "tek od pre oko 30 dana precrtavam dane i imam još 21". A on će "Stigla naredba Skraćenje 30 dana, ti imaš nagradno 7 dana na odličan uspeh u ŠRO veze, kod nas Značku primernog vojnika 15 dana, još neke nagrade 6 dana, sada ću u Komandi sve proveriti". Vrati se Crnobrnja za oko 30min iz Komande i reče mi "Stažo razdužuj se, sutra ideš kući". Ja totalno iznenadjen, to uradih, Komandir Kalinić Petar mi napisa odličnu karakteristiku, a sada prvi put javno priznajem posle 38.g. da sam oko 2 mes skrivao 1l Šumadijske prepečenice za taj dan, što je strogo bilo zabranjeno, pa posle večere pozvah moje drage vojnike, uz još neki sok i grickalice na druženje. Beše pesama od Vardara do Triglava. Kada flaša beše prazna, neko je razbi o pod. Civilno odelo mi još ne poslaše od kuće, računam rano je ima 3 sedmice, pa pozajmih od mog vojnika Krčelić Jadranka, Slavonca, svečano vojničko i u njemu sutradan na autobus kući. Kada sam stigao tako kući u petak oko 23h moji roditelji pomislili neko kraće odsustvo i ja do ujutru ćutim, a onda im saopšti "nema više vojni rok" Za 2 dana pozvaše rodjake i prijatelje na čast, njih dvadesetak, uz prase na ražnju i ostale djakonije. Jako bi voleo da mi se javi KRČELIĆ JADRANKO, kome sam poštom odmah vratio uniformu, beše sjajan drug i vojnik, Bilo mi je prelepo u Skoplju, još ako neko ovo pročita od tih vojnika, neka mi se obavezno javi. I sada ih voli njihov stažo, a tada sam imao samo 23.g.
