Brdsko-planinsko pčelarenje
OSTALE FORUMSKE TEME => Ostale teme van pčelarstva => Temu započeo: Lazić Ranko Septembar 11, 2025, 09:12:19
-
На СПОС-овом форуму већ имам објављене ове моје песме, ал помислих да није згорег да и овде објавим јер сигурно има чланова који нису чланови на СПОС-овом форуму.Разлика ће бити и у томе што сам тамо објављивао по једну песму,онако како сам писао а овде ћу прекопирати те песме одједном.
Ово ми је прва објављена песма 8).Штампана је у зборнику песама Винско стиховање у месту Буквик горњи,Брчко.Наместило се да мени као "пчелару"прво објављивање песме буде везано за пчеларство.
МЕДОВИНА
У време старо ,када се пиће
од сваке воћке правити не знаше.
Спремљено од меда за претке наше
нектаром слатким пунило им чаше.
Дохватити мед са високе гране
ретко ко тада знаше и могаше,
или из дупље неке старе букве.
Спремити од меда напитак бајни
није се могло без труда и муке.
Пиће богова тако су га звали.
Српски витезови за трпезом царском
здравицу су њиме наздрављали.
Тај нектар нестварни својим је моћима
помагао увек,данима ил ноћима.
А нама данас,тек детаљ неки,
Kако су живели и чиме се сладили .
,,У вину је истина”рекоше нам преци
С медовином,као јунаци што су радили,
не оставише у аманет деци.
Сад нека се нова пића пију.
Лажне моћи,измишљено име.
Забораву медовину даше
Јунака нема колико за две риме
медовине нема ни две чаше.
-
Ово је моја песма посвећена упокојеном Петру Петровићу-Петру од Јадра,куму клуба писаца Вуково перо из Лознице,сликару,вајару,глумцу,писцу,песнику,са два завршена факултета и наравно пчелару(понешто сам и заборавио).Човеком са којим сам имао кратко познанство за које свакодневно жалим што није било дуже.
Песниче, куме
Kратко беше, познанство наше
Ведрина је твоја освојила мене
Здравичар ти си што подиже чаше
Сликар и песник што писати знаше
За пример свима како се живи
Kако се за себе држе своје муке
Не осврће на боли које те једу
Увек и свима пружао си руке
Да у рајском врту сада пчеле гледаш
Kако ти се прохте да проводиш време
Са другарима новим за сто да сједаш
Да пијеш и банчиш,да трен прође не даш
И да пишеш нове приче и стихове
У дно чаше понекад да гледаш
Ту сачекај нас који заслужимо
И на том свету стобом да се дружимо
-
Lepo Ranko što si i na našem forumu podelio tvoju darovitost za rime i tkanje stihova.
Retki su ljudi koji imaju takvog dara!
Jedan od njih bio je i naš član, moj nekadašnji učenik, sada na žalost pokojni Milnako Bjelić
pčelar iz Rutoša - Nova Varoš koji je "tkao" stihove iz srca i duše a mnogim stihovima ovekovečio
i neke naše članove, naš forum pa i moju malenkost.
Još jednom svaka čast i slobodno postavljaj sve što smatraš da treba jer ima pčelara koji to vole.
Pozdrav Kolegama!
-
A ево и песме о великом човеку,Давиду данашњице.
О њему сви мисле по нешто ,неки исто а неки и различито.
Волео бих да је више ових што ће се сложити са мојим мишљењем.
(нема везе са пчелама)
Путине брате
Путине брате
Краљу,
Царе
Не осврћи се на оно што говоре
са запада белосветске фукаре.
Њих само занимају твоје паре.
Ти можеш
Једним потезом све реши.
Сенке се твоје злотвори плаше
Једино од бога ниси већи
И не греши
У тебе гледају потлачени
заштита им твоја треба.
Родољуби,у помоћ Руској браћи хрле,
као што су од мог сина
и прадеде храбре врле.
Ево сад опет,
док се против зла бориш,
одабир се врши хероја српских.
У борби твојој да помогну
против нациста,омражених мрских.
Сви они што широм света,
под капом небеском плавом
слободне мисли у глави роје.
Против су зла што са запада се слива,
и у борби твојој уз тебе стоје.
Од бога ти здравље Путине брате
Могу да ти поручим само
Кад завршиш борбу почету тамо,
и овде зло полако осваја.
Иди у Брисел заврши до краја,
Не мораш ни поћи
,,Оставите Србе браћу моју“,само реци
,,Као преци ћете проћи тако
бачушка ће опет у Берлин вам доћи“
Или ће само загрмети јако.
Кад страдање и страхоте рата
коначно стигну пред њихова врата
И Брисел и Лондон
Европа цела тада ће знати
Како је широм света где народ због њих пати
-
Ево песме настале поводом састанка пете класе подофицира ЦВШ Рајко Балаћ,након двадесет две године,у Добоју.
Дружина наша
Дружина наша прилично давно
бити или не бити кад беше време
Раме уз раме брат до брата
храбро носећи своје бреме,
кроз ужасе и страхоте рата.
Пета класа ,понела се храбро
како доликује браћи у борби
Сви заједно са главом у торби,
душманину отпор прави пружи.
Сад се ево у Добоју дружи.
У строју данас мање нас има,
неки нам фале и међу живима.
Нисмо више у цвету младости.
трбуси и браде седе нису за строја,
за нас је пиће и песма која.
Због обавеза нисмо сви ту
не знају неки да живот је мали.
Мање од пола живота нам оста.
Мало је прилика кад срести се можемо,
у времену ког све више фали.
До следећег пута остаје ми нада,
доћи ће сви са својих адреса.
Биће нас више него је сада
Другови моји из школске клупе
Браћо моја из ратних дана.
-
Ево још једна песма,нигде нije објављена.
Пчелари
Како би пчелар увек био
насмејан ,ведар,полетан и чио
Како своје дане да планира
када му ђаво никад не да мира
Гледа пчелар у мокре гране
уместо да снива о беломе цвету
он гледа у цесту,мокру и блатну
Нигде ни једне пчеле у лету
Поглед на иње на мокрој грани
Уместо силе меда да врца,
бурићи за мед остаће празни,
признаје пчелар тужнога срца.
Пчеле и кишне дане проводе радно
Ужурбано за покрет, у ројево стање
цело друштво се спрема складно
Само да сунце са неба гране
А пчелар се нада да време тмурно
неће потрајати дуго,киша ће да стане
решење ће пронаћи сигурно
Пре него рој стигне до зелене гране
Ако брзог решења од пчелара нема
рој,пчелама у природи појачање буде.
Заједно са пчелама које пчелар спрема
спашавају од глади,све на свету људе.
-
Ево и песме о мом деда Спасоју,мајчином оцу ,човеку ког знам само са слике и из прича његових савременика.Човеку чија је судбина била у многоме везана за Лазиће много пре него се моја мајка родила или удала.
Спасоје деда
Тату свога ни као мала
мајка моја није упознала.
По рођењу њеном пар година само
отишао ми деда на онај свет тамо.
Деда мој Спасоје,
Русијом великом је ходио
чим за пушку стасао је
За слободу браће борбе је водио.
Русија ко мајка
у награду поклони му земљу
да о њој брине и плодове убира
да храни дечицу,за игру спремну
ал мало је игре било у време пастира
Након што судбина
му три жене узе
четврта је Смиљка
што је моју мајку родила
након смрти његове ронила сузе
Kако ћу о овликој дечици
сама ја бринути од сада
Ко ће раднике нахранити
ко летину сабрати и када
ко са воловима зеmљу да оре
Теби је лако тамо горе
Небеским ширинама деда шета
већ десетинама зима и лета
Празнина у срцима многих
остајаше само
док бејаху овде а сада су тамо
Бар још двадесет година ил
нешто више да поживео је
Упознао бих старину и ја
Ко остали дедове своје
Детињство проживех
са једним дедом
а живот после наставих без оба
За успомену гледам окрњену слику
на споменику
Изнад оба дедова гроба.
-
Ево моје песме објављене у 35 Панонском галебу,зборнику песама у Суботици,чијој промоцији сам присуствовао.
Инспирација писању ове песме била је ,,клада" импозантне величине,која је ратних и послератних година ,,красила" Зворничку обалу реке Дрине.Ту су се углавном пентрала деца,али су се задржавали и млади парови проводећи време далеко од буке градских локала .Не знам тачно које године је Дрина узела своје дрво натраг,али одавна више није ту.
Стари пањ
Баш на оном месту,
где смо проводили младост.
И душу и срце
све ти тада дадох.
Данас не осећам радост
Док гледам у зелене дубине
седећи на обали реке,
сетим се нас са мало сете.
Збогом си рекла на овом месту
пред очима живе слике ми лете.
Тад кренула си у живот нови,
наше снове бацила си у реку.
Тамо куд идеш сниваћеш друге.
Том реком све наде наше теку
пољупци и осмеси твоји,и много туге.
На пању старом, што река га обали даде
урезасмо име наше ,
комадом стакла од разбијене флаше
Седим без тебе и низ реку гледам
са те старе кладе
уместо наши снови
Наш свет порушени, реком живота плови
-
Pesma je objavljena u zborniku pjesama ,,GORI LILA UOČI ILINA"u delu konkursa o običajima Srba.
Бог се јави
Све су редом осредњи пливачи.
На обали многи посматрачи.
Што још веру нису учврстили
да би им се сада придружили.
Само они без имало страха,
не хајући за ледену воду.
Девојака све више је с њима,
На пливање за Крст Часни оду
Верујући у Бога једнога
сачекају да свештено лице,
молитвама благослови воду.
Храбро скоче са врха литице.
Не марећи шта ће бити с њима.
Kо верује,тај ће први стићи.
Сумњи нема места у срцима.
Из воде хладне он ће крст подићи
А остали што стигоше касно,
заслуга је велика њихова.
Наслеђе нам православно живи
док је Српство побожно и часно.
До године да нас плива више.
Бог се јави-Bастину јави.
Сваки пливач историју пише.
Сви пливачи остадоше здрави.
-
https://www.facebook.com/share/p/uXZRyCNMftPU4zxx/?mibextid=oFDknk
На линку је објава постхумно издате књиге песама мог оца Јове Лазића у издању Вуковог Пера из Лознице
-
Дуго сам се у свом окруженју шалио да ми писање прешло од супруге(до сада је објавила две збирке песама),међутим сад је очигледно да сам то наследио од оца,па му написах ову песму
ОЧЕ
Од одласка са овог света
петнаест је прошло лета.
Празнина у души расте.
Што те нема међу нама
данас још ми више смета.
Оно кад само били мали
фудбала смо ми играли.
Нас тројица против тебе.
разумели тада нисмо
што победу однели смо.
Мене потом ставиш на рамена
па за лоптом тако смо трчали.
Највећи сам ја за сва времена.
Зими смо се по брегу скијали,
ко другари снегом се грудвали.
Скије је од крива јасена деда
секиром тесао данима,
рукама промрзлим од леда.
Ти си каише правио затим
Од чизама старих,рударе званим
Или кад сам био мало већи
за прву љубав не хтедох рећи.
Ал ти си за тајну моју знао.
,,Нек ти се нађе,кад си са друштвом"
већи но обично џепарац си дао.
Кад бејах делија,храбар и смео
уместо мене у бој си хтео.
Тамо где се много више гине
где се јаче пуца и више страда.
Ја ћу уместо тебе сине .
Ово о теби свако може рећи.
Био си спреман стићи и утећи.
Најбоље врлине су те красиле.
Од многих мука су нас спасиле.
Твом унуку пружим повремено
нек му се нађе,друштво да части.
Игру са сином оба смо прерасли.
Све моје на овом свету .ћу му дати.
Уместо њега у бој ћу, ако ће требати
-
На мојој слици се види крст,постављен на молитвишту пре десетак година.Већ дуго је једина ,,грађевина" у селу.Остатак села је као у песми.
Моје село
Куће живе све док ико
врата им отвара.
Од темеља живот почну .
Дом постану за млада ил стара.
На темељу мога дома
године се невидљиве нижу.
Нема цигле,нема блока
Где огњиште би некада
јасике се,из згаришта дижу
Препознати оно место,
где је некад кућа била.
Може само душа болна
по сећању док пребира
Ту је, стара шупа била.
Овде дечја граја, вика,
што фудбала ту играше.
На чесми су воду пила
Нема оне трешње наше
на коју се деца пела
из целога мога села.
Годинама ту расло је.
Расло воће,расла деца.
Сада само трње расте,
па је туга у том већа.
Ко поруши куће наше.
Отера нам овце, краве.
Исече нам шљиве младе.
Запалише село моје.
То безумни људи раде.
У тренутку нестало је
-
Судба Србинова
За крст часни и слободу златну
Тако треба ,стари народ рече
борити се са вером у Бога
За спас своје нејачи најпрече
за спас Српског рода и порода
Свако мало по пар десетљећа
никад први започели нисмо
бој од боја Србима се реда
Тако сваки Србин у животу
пар година, смрт у очи гледа
Смрт га гледа он се на њу смије
Тако Срби у песмама кажу
Божија је воља живети ил мрети
морати ил хтети,тада битно није
За спас српства и мајке нам Србије
Бог праведни никад да дозволи
кад у боју Срби победимо
задржати нама освојено
Па на столу све то изгубимо
а у боју много пострадамо
Ко на брегу ак имало стоји
Како мудри владика нам збори
Бог са неба види од свих више
Ратови нас не опаметише
не у боју ,за столом се бори
Даће Бог нам ума и разума
да победу следећу стекнемо
преговором за столом ко други
Да се корпус Српски опорави
мајке да не наричу у туги
-
РАСТАНАК
Руке твоје око мога врата,
док липа уцвала на ветру се њише
као да уместо тебе говоре ми,
не остављај ме саму, никада више
Моје руке око твога струка
мада желим да стегнем те снажно
само овлаш стежу крхко тело
Ништа друго сада није важно
Узалуд тражим у мислима речи
и гледам около,као да ту се налазе,
у лицима људи што улицом журе,
да ти тугу у очима лечим
Тугу што се у зеници огледа
издржати не могу,
ни секунду више
Груди се стежу од твога погледа
Руке твоје око мога врата
као сидро су,које брод задржи
док га вали ка пучини носе.
Желим с тобом остати до сутра
да ти правим увојке од косе
-
Гледам пре пар дана вести.Пуштен у кућни притвор старац од 84 године оптужен за ратни злочин,због лошег здравственог стања.Продужен притвор човеку за рушење уставног поретка Косова,или како се већ звало дело.Како ово озбиљно звучи,а деда је у напуштеној штали пустио стоку да не скапа,човек пак дувао у пиштаљку на протесту.Тако изгледа прогон Срба на Косову,а многи однас су исте те Србе спремни осудити.Срам нас било.
Нови круг Пакла
Србима на груди родној ,
што желе живети слободно
и чекати,ко преци њихови
на сусрет са Господом.
Још од памтивека,од Косова
нови круг пакла,
опет и изнова,
Србина који је у вихору ратном
стоку из штале напуштене спасио,
На време без истека ,старину
шиптар је злочинцем ратним прогласио.
Србина који ту,крсту,вековима служи
Кад му глас забранише да пусти
за употербу пиштаљке сада се суди.
Са џелатима у казаматима,
Без сигурне зоре да сване.
Ограђене жицом Српске енклаве,
Један без душе,један без главе.
Лажна влада, лажним декретима
у немоћи својој да Србе протера,
отима и манастирску земљу ,свету вековима
Забрањује писмо, што опстаде Српско
и од Турских земана.
Свима до данас постаде мрско.
Затире траг у времену што оставише
од памтивека до данашњих дана,
Србима што веру православну прославише.
Нови круг пакла,
свакога дана.
Кад треба дете у школу поћи.
На милост и немилост, јада и шљама
Да ли ће кући успети доћи
или ће нетрагом нестати у ноћи.
Зар грехе своје окајали нисмо,
у слободи да живимо поново.
Живимо нове дане од Бога,
и за правду смерно молимо га
да на миру ,смирај сачекамо.
Врати нам Боже отето Косово
-
Због овогодишњег састанка са класићима написах ову песму.
Састанак класе
Ко не дође,на класе састанак,
дочекао баш лепи уранак.
Све му здраво и весело било
Све напредно,како му се снило.
Браћу своју дуго неће срести
у Теслићу или другом граду.
Другове је ратне растужио.
Срест ћемо се ,не губимо за наду.
На састанак дошло нас је доста.
Вечна слава умрлој нам браћи.
Пребирамо успомене ратне
и трошимо време што нам оста.
Сваки своје показује слике
ил од кћери ил ко има сина.
Док се ево оркестар припрема
и точе се чаше пуне вина.
Сви поносни на потомке своје
с друговима за трпезом седе.
Једни другим у лица гледају
Из прошлости ваде слике бледе.
Протокола никаквог ту нема.
Док се вино ил ракија пије,
дружина је весела и спремна.
Да се пева,то сваки умије.
-
У зборнику песама Витез Српског неба,посвећеном Миленку Павловичу ,хероју Србије, објављена је и моја песма ,која се зове
Лет у живот вечни
О, уснули мој свете, снени.
Ко утеху да да мајци,жени
ко болне душе да умири.
Зар орден оца да замени.
На понос свима,нацији целој.
На радост душманину саму.
На жалост онимa које је волео
dо последњег даха што дану.
И последњи трачак светла
што из ока полако нестаје.
Кад се срцем Отаџбина брани
cамо херој без питања даје.
Шта уснуле очи сада виде.
Као што би отац њихов хтео
уместо деце у бој да иде.
Челичном птицом у смрт је летео.
Зар може сада и народ цео
cкинути са срца болних вео.
Tуге и боли,што подвиг смео
утисну дубоко у срце и око.
Знао је он,да варатити се неће .
Ал ипак храбро,да остале спаси.
Вину се високо у светлост саму .
У зраку сунца у пролетном дану.
Без опроштаја.
Без збогом вољени моји.
-
Лептирићи
Папир више није чист
иако је бео.
Кад напишем текст на лист
не испуним простор цео.
Да ли му је битно баш
што на себи слова носи.
Дал је важно која глава
једној плавој коси.
Дал славују када пева
битно је што пева шева,
што је детлић шаренији
и црвендаћ црвенији.
Дал лептиру када маше
ишта важи то што лети,
у стомаку једне снаше,
кад се свога драгог сети.
Ал је важно једном ђаку
што га снева тај цуретак.
Па од тога и он има
лептириће у стомаку.
И важно је драгом снаше
што му срце као чигра,
са прозора кад му маше,
у грудима баш заигра.
Важно је и нама свима
кад читамо са папира,
лепе вести од вољених
ил песме пуне рима.
-
Последњи час
Теби пањ, за мене је праг.
Рече Лазар Свети у суђеном часу.
Погледом у небо упереним
без и једног дрхтаја у гласу.
Кад суђени час човеку дође.
Понеки се и тада насмеше ,
када се Богу на истину пође
Ко саборци моји када мреше
Они други у самртном грчу
док им тело немоћ преузима.
Грчећии се за благом земаљским
Смрт је лепа само достојнима
Тек некима, мрети жао није
одлазећи тамо у најцрњој тами.
Живот им је напустило тело
рај ,пакао сад душу им мами.
Живот док се без задршке гаси
задње мисли око тела круже.
Светлост сјајна таму им угаси
и живеће од свих других дуже
-
Вино
Сајам је вина у сваком крају
где винову лозу сунце жеже.
Па и онде где лозу немају
винских су путева расуте мреже.
Има ту и бело, и цвено, ил црно
има и розе и купажа што се зове.
А црно ил бело је на чокоту зрно
и стално се узгајају сорте нове.
Неки од старих виноградара
неће да узгајају сорте ове.
Добра је наша Тамјаника стара.
Бољи је Прокупац од сорте нове.
О вину се пише и прича свако
од кад нам поглед у прошлост сеже.
Разлог за испијање нектара слатког
Углавном, нађе се лако а понеко теже.
Због здравља ил радости вино се испија.
Неко од туге за љубави старом.
Неко од јутра,неком после ручка прија.
Вино се увек пије са жаром
-
Kolega Ranko,
tek sam sada video set pesama koje si prosledio na naš forum.
Uz dužno poštovanje sklonio sam jednu pesmu(stihove) gde se pominje Kosovo i još štošta jer sam sajt otvorio
za pčelarske teme i ovde su svi apsolutno ravnopravni (mojom voljom i željom) da se piše i priča o pčeli
jer ja novac ne dajem za ovaj sajt za bilo šta drugo osim pčelarstva i moramo se držati Pravilnika koji verovatno
nisi do kraja pročitao!
Ovde ima divnih stihova (ne kažem da tvoji nisu), od pokojnog Milanka koji je pisao u okviru pčelarskih tema a
kojima smo se svi radovali i za bilo šta drugo nema mesta.
Nadam se da ćeš me razumeti kao domaćina i kolegu koji želi uvek da ovim forumom vlada poštovanje, razumevanje
i tolerancija, što je na kraju i bio moj cilj otvaranja ovog sajta - foruma.
-
Mоја домовина
Mноги се од нас сетити не могу
изгубљених слика своје домовине.
Tек по нека кроз време што тече
у пола дана или ноћи сине.
Родни је крај домовина била,
обриси јој јасно исцртани.
Речица мала кроз село се вила,
уништиле све су нељудске немани
Још су тамо гробови предака
ко сведоци тешкога бремена.
Док су ласте шириле слободу
домовине из прошлог времена
Далеко од мајке домовина беше
због тога се неман црна осилила
Покушала Српство да нам затре
родољубљу да поломи крила.
Да смо народ други убедити хтеше
Срби су из Босне истога корпуса
ко Срби из Чачка ил Срби из Бешке.
Понели смо,груде родне грумен
када смо је напустили пешке.
Где год који, када се скрасио
дал далеко ил близу је Србија.
Родни грумен ту је засадио.
Домовина из грумена сија.
-
У сусрет новом састанку класе 27,12,2025 у Добоју,ево и песме
Састанак класе 2025
И кад би грмило и кад би севало,
и кад би снегови стазе замели.
Кад би се разболео ил пара немао
у Добој се иде да се весели.
Весели су другови без музике и пића
и пут далек је ал стижемо на време.
Видећемо поново драга нам бића.
Одложити на кратко са плећа бреме.
Сетити се за кратко времена злосутних,
згода и незгода из ВРС касарне.
Поменути увек двојицу одсутних.
Док нам састанке доктори не забране.
Кад већ стигли смо за здравље питамо.
Као кроз маглу навиру сећања.
Уз чашу вина здавицу читамо.
Весели бит ћемо све до свитања.
-
Ево и песме о Душану Силном
Душан Силни
У цркви светог Марка
лежи упокојен,Душан Силни
У кованом одру он почива
У историји Српској и данас живи
Да устане из гроба,Божијим чудом
Па нас потомке да данас види
Згрозио би се ставрношу лудом
И онако силан, почео да стиди
Да изведе на друм своје оклопнике
што бејаху сила највећа до тада
Врлине и храбрости имаше велике
Епитете разне носили би сада
Да погледа наслеђе своје
што парадира сред Србије
Док се облачи у розе боје
а власт неда,да народ их бије
Да погледа власт што народ не слуша
Народ који такву власт не жели
Вратила би се одмах одру душа
Вратила у време кад цар правду дели
У време давно када је Србија
већ имала једну нову наду
Царевина тад је на три мора била
Да владаће Душан и у Цариграду
-
ПЕСМЕ МОЈЕ
Песме моје птице беле
кад летите преко неба
Позовите ви анђеле
спасавати народ треба
Песме моје коњи врани
кад газите горе целе
Ви свратите у равнице
да вас чују тамо, желе
Песмо моја мој изворе
Протеко си у мом крају
Када стигнеш ти у горе
нек те птице запевају
Песмо моја мој божуре
Када стигнеш на Kосово
Ти душмане све разјури
Замириши ту поново
Песмо моја мој животе
У даљини поред пута,
кад потрошим своје риме
Сјаће само свећа жута
-
ко би рекао да прошло је више од 90 дана :)
Ова ноћ
Ако је ово ноћ смрти моје,
онда ми Господе помози.
Нека ми месец жут обасја пут,
да дођем у царство Твоје
Ако је ове ноћи смрт телу моме
онда спреман сам на пут поћи.
Помози Господе слуги своме
да много не лута душа, ове ноћи
Ако ове ноћи о смрти душа сније
Благ Господе овом слуги буди
Јер ништа мање грешила није
него што су грешници други
Ако ове ноћи свему мом је крај
У паклу ћу горети сигурно дуго
Ти ми Господе ближње сачувај
Погрешне изборе чињех предуго
Ако ова ноћ пак последња није
Господе хвала ти што чекаћу још
Хвала ти јер ниси дао ми је прије,
него потрошим и последњи грош
-
E Ranko, Ranko...prepade me!
-
E Ranko, Ranko...prepade me!
Zakrčene su zemlja i vasiona
od žalosnih o ljudskom biću vesti.
Objavite jednom na velika zvona
izmirenja, pokajanja, blagovesti.
Ne javljajte samo za zemljotrese,
pokradene misli, pokradene svote.
Javite i kad se radosti gde dese,
kad se otvori u kome vulkan dobrote.
Ne vadite samo blato iz gata,
ima valjda, negde i peska poneko zrnce,
poneka ljuspa zlata.
Javite nam kadkad da su pomilovali
drugomošljenike, upornike i Crnce.
Razglasite i po nekoliko puta
i dobra kao što se zla razglase,
i moćiće, možda, mržnja da se spusta
i ljubavi, bar trun da se spase.
Javite nam da se našao, negde, neko,
ko je proslavio susedovu slavu,
uokvirio i njegova barda.
Javite da je dobrih zvezda pala
na našu planetu cela milijarda.
D.M.
-
Ова ноћ
Ако ова,није ноћ смрти моје.
Онда старицу црну чекам смело.
На рамену јој коса то је
Не осврће се на њу моје тело
Ако ова, није ноћ смрти моје.
Са радошћу чекам нови дан.
Тада сигуран Боже у дело Твоје
Настављам живети почети сан
Ако ни ове ноћи умрети нећу.
Кад јутро сване пуно радости
захвалан Боже што имам ту срећу
и живим је од ране младости
Ако ове ноћи не умирем млад,
А потомци моји здрави нека су
Да Богу на истину дођем тад,
старост дубоку весео чекаћу.
-
Иако су до сада објављиване само песме,премишљајући се да ли отворити нову тему ипак одлучих да овде поставим један текст, који написах пре неколико дана.Надам се да ми админи неће замерити због величине текста,али не би имало смисла објавити само део.
-
Појас Мајке Божије
Након што сам сазнао преко средстава информисања да је у Храм Светог Саве на Врачару стигао појас Мајке Божије, данима сам размишљао о значају доласка ове реликвије у Србију, а тиме и околне земље, правећи планове за одлазак на поклоњење и целивање појаса. Таман кад бих скоро одустао због разних ствари које су отежавале одлуку, дошло би до поновног продужења боравка појаса у Храму Светог Саве. Утврдивши на google да се Храм затвара у двадесет сати, помисливши на моја болна леђа која не дозвољавају стајање у месту дуже од сат-сат и по, па једва издржим и присуство Светој литургији, а да не седнем на клупу, Био сам поново на секунд од тога да одустанем од пута, да моја супруга не предложи да позовем Храм телефоном и проверим информацију о времену затварања. Након само пар позива свештеник који се јавио на телефон потврдио је да се храм не затвара и да се ред не смањује од јутра до сутра. Поново сам у мислима израчунао шта и како требам урадити да бих искористио ту можда једину прилику која се појавила, Реално појас се може видети на Светој Гори, али ја тамо нисам а и не верујем да ћу отићи за живота, Чињеница да је за шест векова једном са Свете Горе појас ишао у Русију и ево сад у Србију, те га ту поред мушкараца могу видети и девојчице, жене и мајке. још ме више учврстила у одлуци да кренем, јер супруга поред ове вероватно не би имала другу прилику. Мисао о духовној вредности појаса који је плела Мајка Божија а по тадашњим обичајима није испунила његову намену, па мислим истим појасом сина повијала, или је у најмању руку боравећи као дете у њеном наручју појас додиривао, то онда представља нешто што је било најближе Богу а доступно је нама да га видимо, цјеливамо и поклонимо се. Одлучих да кренемо ујутро кад у фирми решим неке неодложне ствари. Кренух око осам часова пут Београда. Верујући ће паркинзи око храма бити одавно заузети одлучих паркирати на Видиковцу, а одатле до храма нас одвезе брат својим аутом. Код храма стигосмо у једанаест часова. Ту нас редар упути куда да тражимо крај реда. У себи сам помислио више пута идући кроз Београдске улице, ваљда је крај иза угла, очекивао сам ја да ће бити неки ред али не оволики. Кренусмо прво низ улицу поред Карађорђевог парка до краја улице, онда лево малом попречном улицом, а затим уз улицу Браничевску и Боре Станковића, скроз до Храма, па око Храма Крушедолском до Булевара ослобођења па низ булевар. Након пар попречних улица ред је завио на десно и ушао у улицу књегиње Зорке прошавши поред пар блокова зграда па у улицу Николаја Краснова и опет у Крушедолску ка Храму. Ту пронађосмо крај реда који се иза нас брзо попунио, Одавде се поново видео храм па рекох супрузи како ево Храм три пута видесмо и још три пута кад га угледамо стићи ћемо до појаса. Полако се кретасмо док је иза нас је ред растао јер народ је још увек пролазио, подижући поглед и тражећи крај реда као и ми што смо тражећи му крај. Кретање ка храму у колони није било налик чекању у редовима друге намене, јер само што би се зауставили, за пар секунди треба да се померимо. Први пут за свог живота угледах Патријарха. Ишао је истим оним путем којим смо ми дошли и целим путем благосиљао народ молитвама Мајке Божије. Око њега пар свештеника као и пар људи у оделима. Једна млада редарка носећи корпу са крем бананицама нудила је свима редом да се мало окрепе или поврате шећер уколико је некоме опао. Први пут до Храма стигосмо за прилично кратко време. отприлике око тринаест сати а прешли смо пут од улице Николаја до улице Боре Станковића. Изненађујуће је било то што су та два сата чекања и кретања у реду изгледала као да су прошла за неколико минута. Прођосмо поред храма до Скерлићеве улице. Њу сам запамтио јер сам се ту у клиници Храм лечио око две године, двехиљаде шеснаесте. До сада смо већ упознали лица људи по десетак метара далеко напред или назад у реду, ћутљива, замишљена а ипак радосна, Чак је и дечији несташлук изгледао некако другачије, Ту испед нас је девојчица од неких четири пет година носећи своју пластичну столичицу користила сваку прилику да се огледа на паркираним аутомобилима и нешто неразговетно одпева, или почиње неку игру са својим ујом(ујком), Ту су породично ако нисам погрешно повезао њих петоро. Због тога ред није био по једно или двоје, него и по петоро или по више, ко је са ким дошао заједно су стајали у реду и тако се померали напред. Полако смо се померали низ улицу која се баш одужила, чини ми се много дужа него кад смо је прошли тражећи крај реда, још спорије скоро неприметно померали смо се малом попречном улицом која је везала за Небојшину. Она је вероватно најбоље обележена или је боље памтим јер је на крају пута ка Храму. Одавде само право и већ смо пред Храмом. Помислио сам ако су раније два сата прошло као неколико минута и сада невероватно изгледа да је већ осамнаест сати и да већ седам сати чекамо. Премотавајући у глави пређени пут и време за које смо прешли неку деоницу, никако нисам могао пронаћи разлог због кога смо се кретали брже или спорије. Понеко би иступио из реда узео кафу за понети у неком локалу поред којих пролазимо или крофну и поново се вратио на своје место, Без икаквог негодовања људи из реда, јер док би се он вратио ред је већ одмакао па се потрага и претрага познатих лица вршила и по десетину метара док се не пронађе члан породице или друг или другарица. Када смо се већ прошли поред Карађорђевог парка све до Скерлићеве овај пут са друге стране, ишчекивање је постало још веће, тај неки осећај испуњења, награде, неверице па и жал што се ево примиче крај. Чули смо већ раније да се чека по десетак сати али без обзира на то верујем дас у сви у реду спремни дочекати и јутро или до петка ако буде потребно јер се појас у суботу испраћа на Свету Гору. Одавде се већ види Храм преко крова библиотеке, лепо покошене ливаде, али и призори градилишта ограђеног грађевинском оградом, разбацаних гомила шљунка или песка и других грађевинских материјала. Сетих се да на другом крају Скерлићеве видех два аутобуса за даривање крви који очигледно нису радили, јер мада су били мало подаље од реда нисам приметио неко кретање око њих. Међутим, већ сам приметио како људи или жене из парка спорадично улазе у ред. Трудио сам се да не гледам, свако је овде дошао за себе и нека ради како мисли да треба. Помислио сам и шта ће рећи становници или власници локала и прозора на које је понеко седао или власници канти за смеће које су већ одавно препуњене и које када буду празнили, сигурно неће лепо помислити о народу који из дана у дан пролази, седи и пуни канте, Понеко нема стрпљења носити чашу или кесу неколико метра али више минута, до неке канте или контејнера па их има и на шпалетнама прозора или поред зида. Такви смо, шта да се ради. Улаз са булевара у Небојшину је блокирала полиција да се смањи саобраћај, јер је сила народа који је сад већ у више колона, није више случај као раније да на пример њих петоро стоје једно до другога па је ред мало шири, Сад већ има свежих лица Проматрам их. Покушавам докучити о чему размишљају људи који прешавши булевар на пешачком и добивши упутсво за тражење краја реда ипак одлуче да се убаце у ред. Помислих да је управо то разлог споријег кретања још од неких четрнаест сати па ево сад већ деветнаест, Поједини људи из реда видевши да инвалиди или родитељи са децом пролазе пут Небојшине тражећи крај реда, упутише их да иду ка Славији и тамо га потраже и не губе драгоцено време обилазећи около као и ми што смо. Неки послушаше, неки ипак одоше куд им је речено. И наравно по неко само стаде покрај реда, у почетку само заставши да размисле куда да крену а онда кад се већ нико не буни само наставише кретање са редом. Повремено подижући по једну ногу да бих је некако одморио уђосмо коначно у плац Храма Светог Саве. Надам се да ће брзо да се уђе већ је скоро двадесет сати, па док брат дође по нас, па док стигнемо у Зворник а ујутро ваља на посао. Ма нема везе завршићемо до ујутро. Већ се са звучника из храма чују молитве. Милиметарским померањем идемо напред. Пар редара који стоје ту затегоше траку упозорења од Крушедолске улице да би спречили убацивање у ред са те стране. Помислиш да се не померамо, осврнеш се и видиш да си се померио пар метара. Сад се већ виде степенице храма. За дивно чудо мене ни једном нису заболела леђа, Још ми је била бојазан како решити потребу за тоалетом, али срећом није било потребе ни за тим, иако су се у близини храма налазиле wc kabine. Bila је у току дана и понека кап кише али не значајно. Ни сунца није било превише. Ипак ноге су све више болеле, Раније сам се могао наслонити на зид, овде на сваких пар метара по нека светиљка. Ја сам опет на десној страни реда па се мало наслоним, док се ред помера, а остали из реда ни то. Одавде већ видимо да се у храм улази у етапама по двадесетак људи. На степеницама су два редара па они одброје пар редова, и пусте у Храм, тек кад претходна група прође кроз врата. Светлост је већ врло слаба, али се види сасвим добро унутрашњост Храма. На лицима оних који су излазили из Храма види се некакво благостање олакшање а на крају и умор. При проласку кроз врата-видим да са бочних врата од стране Крушедолске улице има ред људи који досеже до самог стола на ком се налазио појас Мајке Божије. То је био ред састављен од људи са малом децом, коју су свештеници узимали од родитеља преко импровизоване ограде, приносили појасу па враћали родитељима. Док сам прилазио сигурно је пет шест такве деце принесено, Помислим како је у храму тишина, како ево не плаче ни дете од једва годину ког непознати човек у непознатом оделу држи за једну ногу и једну руку и тако га принесе до ковчежића са појасом, Свако ко је одгајао дете зна да оно неће од родитеља без негодовања или плача често ни код познатих или код другог родитеља а камо ли непознатих особа. Лица су им некако била озарена радошћу као и лица свештеника. Ред се убрзано смањивао и коначно дођох до појаса. Желећи га осмотрити, разгледати. подићи, понети, пољубити. помиловати, само сам се као и остали прекрстио, брзо поклонио и пољубио ковчежић са појасом и прошао у правцу излаза из Храма, У пуној цркви народа ни реч се не чује. Помислих да је до сада сигурно milion верника целивало појас Мајке Божије, јер одавно је саопштена цифра од преко осамсто хиљада, Помислих о моћи ове реликвије, о истинском чуду.која сабра у овај Храм оволико верника првенствено из Србије и Српске републике, затим Македоније, Грчке. Бугарске и Румуније, присетих се и аутобуса из Мађарске ког сам видео да оде булеваром а тек ред чији се крај није назирао кроз полумрак Крушедолске улице јер већ су двадесет два сата, а река народа која тече ће осигурати да се сигурно пређе milion пре повратка појаса у Свету Гору.
-
Moram izneti nekoliko mojih zaključaka,mada se neko neće složiti al nije ni bitno,ni moji zaključci ni parametni pomoću kojih sam ih doneo.Iako ovaj forum ima nešto manje članova nego SPOS-ov,na osnonovu ove teme koju sam otvorio i na SPOS-ovom forumu i to pokrenutu poćetkom marta 2024,Mislio da je previše da istu vodim i ovde, zaključujem da sam se prevario jer je tema tamo pročitana 1516 puta a ovde 3238.Mada sam ovde počeo pisati u septembru 2025.Sledeće mogu zaključiti pretpostavljajući da su mnogi članovi ovog foruma isto kao i ja članovi na Spos-u,i da nakon kopiranja pesama sa tog foruma i postavljanja ovde pod pretpostavkom da su ih već videli tamo ovde nisu ni gledali ili komentarisali u toliko je veća razlika u korist ovog foruma.Slledeće mogu zaključiti da eventualno ima znatan broj članova koji nisu članovi na SPOS-ovom forumu.Ukoliko ovaj zaključak nije tačan pa i ukoliko jeste ,onda mogu doneti sledeći da zajednički članovi oba foruma prvo gledaju novosti ovde pa tek po tom na SPOS-ovom forumu.U skladu sa ovim mojim zaključcima u buduće ću pisati prvo na ovom pa tek potom na drugom forumu.
-
Daleko je do nove godine al se pesma tako zove,doduše ni tema nije novogodišnja. :D :D
Нова година
Нестаде ти осмех и очи си склопила
док си мирисала поклоњено цвеће.
И гутљај црвеног вина си попила.
Угасивши последњи трачак ми среће.
Беше то последња,ноћ што је копнила.
Док тама се плела око јабланова.
Забијала чавле својим си уснама
у ковчег мог срца,младалачких снова.
Леденице прозирне плакале су скрова.
Јер топлије беху од срца ти ледног
и речи хладних које си срочила.
Притом ме појила ко пијанца жедног
оном чашом жучи што си наточила.
Раније слависмо уз вино и свеће.
Беше то последња година нова,
последње теби поклоњено цвеће.
-
Moram izneti nekoliko mojih zaključaka,mada se neko neće složiti al nije ni bitno,ni moji zaključci ni parametni pomoću kojih sam ih doneo.Iako ovaj forum ima nešto manje članova nego SPOS-ov,na osnonovu ove teme koju sam otvorio i na SPOS-ovom forumu i to pokrenutu poćetkom marta 2024,Mislio da je previše da istu vodim i ovde, zaključujem da sam se prevario jer je tema tamo pročitana 1516 puta a ovde 3238.Mada sam ovde počeo pisati u septembru 2025.Sledeće mogu zaključiti pretpostavljajući da su mnogi članovi ovog foruma isto kao i ja članovi na Spos-u,i da nakon kopiranja pesama sa tog foruma i postavljanja ovde pod pretpostavkom da su ih već videli tamo ovde nisu ni gledali ili komentarisali u toliko je veća razlika u korist ovog foruma.Slledeće mogu zaključiti da eventualno ima znatan broj članova koji nisu članovi na SPOS-ovom forumu.Ukoliko ovaj zaključak nije tačan pa i ukoliko jeste ,onda mogu doneti sledeći da zajednički članovi oba foruma prvo gledaju novosti ovde pa tek po tom na SPOS-ovom forumu.U skladu sa ovim mojim zaključcima u buduće ću pisati prvo na ovom pa tek potom na drugom forumu.
Hajde kolega Ranko da i ja kao domaćin našeg foruma prokomentarišem tvoju poruku!
Naime, od samog osnivanja (01.05.2011.), ovaj forum ima pravila da ljude ne vređa, ne maltretira neistomišljenike, naravno ako ta pisanja nisu vređanje ličnosti i dela svakog ili pojedinih članova ili politička, pa otuda članstvo a posebno Urednici i moja malenkost, cenimo tvoj trud da obogatiš sadržjima ovaj itekako u pčelarstvu važan sajt - forum!
No, vreme teče, novih pčelara je jako malo pa su skoro sve teme obrađene a Fejsbuk je preuzeo kratke a na žalost i svakakve informacije,
pa otuda se malo piše ovde na našem forumu, što i ne mogu baš da razumem!?
Naravno, ovde su članovi poznati (nema anonimnih), a svi koji pišu su uglavnom iskusni pčelari a i mlađi koje je ovaj naš forum odgaijo (cenili su ga kao mentora - hvala im), pa otuda je i kvalitet pisanja proveren, praktičan i siguran!
Svestan sam da će kada za to vreme dođe, mojim odlaskom (koji je Bogom i prirodom svakome od nas predodređen), nestati i ovaj sajt (ako ga neko mlađi sa voljom ne preuzme), pa radim na tome da iz njegovih stranica sazdam veliku pčelarsku knjigu (maltene enciklopediju), u kojoj će biti citirana imena svih onih koji su pisali značajnije komentare u pojedinim temama (njih je ovde za sada 3.560), a siguran sam da članstvo to zaslužuje.
Mi smo ovde pored tebe i drugih koji su nadareni da stvaraju stihove imali Milanka Bjelića koji je vrlo lepo pisao ali na žalost Gosapod Bog je Milanka uzeo da u nekom "drugom svetu piše" a nama ostavio da ga pamtimo i sačuvamo od zaborava!
Uvaženi kolega Ranko, hvala ti na pisanju i želji da prvo objaviš na našem forumu tvoju poeziju!
Pozdrav tebi i Kolegama!
-
Evo pesme posvećene Goci Bujili pesnikinji iz Loznice članici kluba pesnika ,,Vukovo pero"iz Loznice, koja je preminula pre nekoliko dana u 59 godini života.
Траг у времену
Свету си дала то што песник даје.
Емоцију што се годинама памти.
У сваком ретку твој отисак траје,
у сваком стиху твоје биће пламти.
Ућутала је реч, ал’ песма још ту је.
Тишина ти од сада стихове броји.
Док се кроз вечност стих и даље чује,
у свакој рими твоја душа стоји.
Отишла си тихо у вечност своју,
Да одмориш душу у смираја вече.
Да се придружиш песничком строју
тамо где мир влада и патња не пече.
У срцу вољених и нас песника,
остаје љубав што не зна за крај.
а твоја песма, к'о жива слика,
у душама нашим оставља траг.