Brdsko-planinsko pčelarenje
OSTALE FORUMSKE TEME => Moje mesto - grad, selo... => Temu započeo: Rakovac Goran Decembar 04, 2013, 14:01:59
-
Ja sam bio u Srbiji,
Srbija je na robiji!
Srbi sede u kafani
Sto pijani sto poklani,
Srbi leze pokraj druma,
Iz glava im nice suma,
A iz svake srpske glave
Teku mutne tri Morave.
Srpskog vodju Karadjordja
Ubio je drugi vodja
Mesto gde je bilo klanje
Srbi zovu Radovanje.
Ubijenom i ubici
Dignuti su spomenici,
Sad se svaki Srbin bije
Sa dve svoje istorije.
Izvod - prve dve srofe iz pesme Petra Pajica " Srbija ".
-
(http://)Al su zato na vikendicama oko Radovanja ceste ovakve slike! ;D ;D ;D
-
(http://)Al su zato na vikendicama oko Radovanja ceste ovakve slike! ;D ;D ;D
Znaci, sto je bilo, bilo je, ali sada je Radovanje 8)
-
Село Радовање лежи југозападно од Велике Плане. У арачким списковима из првих десетина 19. века не помиње се као самостално насеље. По попису из 1921. године Радовање је имало 191 кућу са 914 становника. По подацима Г. Т. Радивојевића Радовање спада у групу села, која су постала у доба Кочине Крајине. У то доба је у ово село дошло 13 породица, док су све остале млађе. У најстарије породице се убрајају: Лазовићи, Павићи, Обалаши, Стругаревићи, Милутиновићи, и Аћимовићи; све су ове породице дошле у доба Кочине Крајине, остале су породице дошле после првог Устанка и то од Тимока, из Ресаве, из Груже, из Старог Влаха, и из околних села.
О постанку имена овога места разно се прича. Једни веле да је име дошло по некоме Радовану Пикљи, који се први овамо доселио. Други причају да је селу дао ово име кнез Лазар, а да се дотле звало Омајска. Из Омајске је, веле, дошло на Коеово 70 најбољих оклопника, и кад их кнез Лазар видео увикнуо је «ево мога радовања». Када их је упитао одакле су и они му казали, веле да је рекао да се село зове Радовање. По трећима, у селу је за време Турака живело 70 Радована који успеју да умакну Турцима и да побегну у Немачку. Због спасења тих 70 Радована, веле, село је названо Радовање.
-
Moj pokojni pradeda po majci je od Stankovica-isto staro prezime al je dosao iz Sm.Palanke.Imamo grobove od oko 200 godina u familiji.
Ima tu jos puno lepe istorije...
-
Bice Rancicu i istorije bice ne brini. Ovde je nazalost sve manje ljudi i dece ali istorije i legendi ima na pretek. Otvorio sam ovu temu namerno poezijom,sa prve dve strofe jedne od najtezih nasih pesama u kojima se pominje Radovanje . Pesma jeste teska, intrigantna tera coveka da se dobro zamisli ko smo, sta smo i gde idemo.Onda malo geografije i podataka sa vikipedije a upravo spremam deo istorije. Bice i slika ima sta da se pokaze.Ima i one druge pesme " Tamo gde je Radovanje,najlepse je milovanje ..." Nije sve tako crno kao sto na prvi pogled izgleda.Naprotiv .
-
(Iz almanaha "Šumadija u prošlosti i sadašnjosti" 1932)
U vreme Karađorđa, selo Radovanje nije postojalo. Ceo taj potes gde je sada selo, pripadao je selu Rakincu, pa se od potoka Gibavice na zapad nazivao Momajska.
U Momajsku, docnije nazvani Radovanski lug, sklonio je se u noći 1 jula po starom kalendaru 1817 god. Karađorđe Petrović, sa svojim sekretarom Naumom Kanarom. Sklonio je se, da iz tih tišina ponova podigne steg slobode i dovrši delo započeto. Trebao je samo da stigne odgovor kneza Miloša, pa da delo šireg zamašaja na oslobođenju otpočne.
U kolibi Dragića Vojkića, uživao je Karađorđe gostoprimstvo, ali, u nestrpljenju očekivanih poruka iz Topčidera, nije svo vreme tu provodio. Silazio je i do "vode Doćana" na imanje Jovana Bukovičkog, kome je u košenju i pomagao.
U veče 12 (25) jula bila je subota u oči letnjeg Sv. Aranđela.
U sami mrak stigao je vojvoda Vujica sa svojim momcima, među kojima je bio i Nikola Novaković, rodom iz Kolašina, ali nastanjen u selu Opariću (Levač), kome je Vujica krstio jedno dete. NJegovog brata za vreme gospodarenja Karađorđevog, jagodinski sud osudi za nedela na smrt, a ovaj s toga smrtno mrzaše Karađorđa.
Kroz celu letnju noć Karađorđe i Vujica vodili su dug razgovor. Pri samu zoru zaspi Vujica a i sam Vožd Karađorđe naslonjen na jednu talpu od kolibe, zaspa poluotvorenih očiju, kako je on obično spavao. U zoru Naum sa tikvama beše sišao na potok niže kolibe, da se umije i donese sveže vode svome gospodaru.
Tih trenutaka najmljeni i određeni zličinac, Nikola Novaković momak Vujičin, jednim zamahom sekire, tačno u zoru 13 (26) jula 1817 godine ugasio je život Velikog Vođe. Udar je bio od samoga kotlaca ka vratu. Karađorđe po opisu, pokuša da se digne, dosegne se sablje, ali pod smrtonosnim udarcem klone i ispusti dušu.
Nikola otseče Karađorđevu glavu i izbaci je iz kolibe, a vernog sekretara Karađorđevog Nauma Kanara, koji se na potoku umivao, ubi iz puške.
Karađorđevu glavu, odelo, sablju sa ordenom dobivenim od ruskoga Cara i 4000 dukata u bisagama, pokupe Vujičini momci i odnesu u Palanku, gde se sve to preda Miloševom egzekutoru Pavlu Sretenoviću-Lisoviću, koji sve sobom u Beograd odnese knezu Milošu i veziru Marašli-Ali paši.
Obezglavljena tela Karađorđa i Nauma, ogoljena i opljačkana, sahrane na sto koračaja ispod kolibe pod granatim brestom, koji i danas sasušen postoji. Opelo nad mrtvima obavio je Vučko Popović, sveštenik Starog Ayibegovca.
Donetu glavu Karađorđa u Beogradu opere i zasoli Peja ćurčija, i po naročitim turskim velikodostojnicima Čokodarima, bude odneta u Carigrad.
Telo Karađorđevo nije dugo ležalo sahranjeno u lugu radovanjskom. Posle izvesnog vremena, (od dve godine), kmet sela Rakinca Petar Radosavljević u dogovoru sa Filipom Čolom, iskopa po naredbi ili molbi Gospođe Jele udove Karađorđeve, njegovo telo. Filip je bio i drvodelja te je i sanduk bio sagradio. Kako je znao, da je Karađorđeva glava otsečena, napravi sanduk manji no što treba. Nemajući vremena da drugi gradi, prebije golenice - pikljeve Karađorđu, pa ga tako u sanduk smesti. Zbog toga je nazvat Pikljašević pa se i familija tako i danas zove.
-
Ђорђе Петровић - портрет - рад Уроша Кнежевића
-
Hvala ti Gorane na ovom svojevrsnom casu istorije.
Velikog Karadjordja nisu mogli unistiti Turci, ali zato Srbi jesu, pa su posle i Pokajnicu zidali. Bog im nije oprostio.
-
U brojnim legendama koje su se prenosile s kolena na koleno do tančina je prepričavana sudbina Karađorđevih ubica. Iako većina ovih priča nije imala istorijsku potvrdu, služile su kao nauk budućim generacijama da nijedan zločin ne prolazi bez kazne.
Prvi je, prema narodnom predanju, stradao nesrećni Dragić, seljak iz Radovanja, na čijem imanju se ubistvo i dogodilo. Iako savremenici tvrde da ništa nije znao o zločinačkim namerama kneza Miloša i vojvode Vujice Vulićevića, sudbina njegovih nesrećnih gostiju kao da je pratila i njega. Bezglave prikaze sretao je svuda, a gde god bi se pojavile, voda i zemlja bi postajali neupotrebljivi. Izvori bi presušili, bunari postali zagađeni, stoka je bez vidljivog razloga umirala. Za nekoliko godina Dragić je od imućnog čoveka stigao do prosjačkog štapa.
Još veću muku imao je Nikola Novaković, vojvodin momak koji je ubio vožda. Dok su se seljacima iz Radovanja utvare samo prikazivale, on ih je, izgleda, nosio u sebi. Brzo se rastavši s razumom, kazuje legenda, mahnito je lutao selima boreći se sam sa sobom. Dve godine nakon zločina, dok je hodao besciljno pored Rasine, zemlja se odronila i nesrećni čovek pao je u reku. Zemlja ga, kaže narod, nije htela. Izgleda, međutim, da ga je voda jedva dočekala. Boreći se da dođe do daha, Nikola nije primetio da je upao u jaz koji ga je vukao ka vodeničnom kamenu. Jezivi krik koji se nakon toga čuo godinama je, prepričavali su svedoci, dizao kosu na glavi slučajnih prolaznika.
Vojvoda Vujica brzo je shvatio da tu nisu "čista posla". Zato je i požurio da sa svojom savešću što pre "izmiri račune". Izgradnja crkve Pokajnice i bogat prilog trebalo je, verovao je, da speru grehe prošlosti. U početku je izgledalo da će tako i da bude. Ne zadugo. Porodične tragedije nizale su se jedna za drugom, ali i nepoznata kožna bolest koja ga je napala, bili su dovoljan razlog da ljudi počnu da ga izbegavaju. Nisu ga posećivali, još manje primali u kuću. Samoća je počela da ga razdire. A onda su došli "gosti".
U prvo vreme samo noću, kasnije i danju. Kad god bi zatvorio oči, pred njim bi se pojavljivale bezglave prikaze. Izbegavao je da spava, bežao je od kuće, tražio spas u manastiru. Kad je shvatio da pomoći nema, pomirio se sa sudbinom. Počeo je da se navikava na njihovo prisustvo, prestao je da se plaši, počeo je s njima i da razgovara. Slutio je smrt, ali ona nije dolazila. Telo mu se raspadalo, bolovi su bili sve jači. I kada je već pomislio da je živ zakoračio u pakao, ponovo se setio svoje zadužbine. Poslednjom snagom volje došao je pred vrata Pokajnice. Jedina želja bila je smrt. Pred sveštenstvom i okupljenim narodom tražio je oproštaj. Za manje od deset minuta, po sećanju prisutnih, ispustio je dušu.
-
Sudbina Vujice Vulicevica iz sela Azanje kraj Smederevske Palanke ( u ono vreme se zvala Hasan pasina Palanka ) inace Karadjordjevog vojvode i kuma je izgleda istinita.Pri zavrsetku gimnazije kao maturski rad sam obradjivao temu "Prvi srpski ustanak".Tragajuci za izvornim podacima u manastiru Pokajnica ( podigao ga je upravo Vujica od para dobijenih za svoje ucesce u Karadjordjevom ubistvu u znak pokajanja ) od monaha sam dobio jednu knjigu iz 18.veka. U knjizi je opisana izmedju ostalog i Vujicina nesrecna sudbina. Naime, bio je oboleo od neke za to vreme cudne bolesti - telo mu je bilo prekriveno otvorenim cirevima i ranama koje se nisu dale zaleciti i iz kojih se sirio nesnosan smrad. Zbog toga su ga ljudi izbegavali a i on sam se povukao i sam ziveo.
Kako ga smrt nije htela a ziveo je sa nesnosnim bolovima trazio je da ga odnesu kod manastira da bi trazio oprost od Boga ali i od naroda za svoje gnusno nedelo. Nakon obavljene sluzbe javno je trazio oprost od okupljenog naroda nakon cega su ga stavili na taljige i povezli putem prema Starom Adzibegovcu (danas Starom selu u cijem se ataru Pokajnica i nalazi ). Dusu je ispustio odmah tu nakon stotinak predjenih metara .Ocigledno da mu je ispovest olaksala muke a da bez priznanja i pokajanja Bog nije hteo da ga uzme.
Nazalost ne znam tacno naziv ove knjige.Citao sam je pre tridesetak godina i naravno vratio manastiru a u ono vreme fotokopir aparati su bili retkost tako da ovo pisem po secanju koje me jos uvek ,Bogu hvala ,dobro sluzi .
Ukoliko je ova tema interesantna forumasima rado bih nastavio jer imam jako puno malo objavljivanih podataka o ovoj temi.
Pozdrav Rakovac.
-
Манастир ПокајницаИз Википедије, слободне енциклопедије
Скочи на: навигација, претрага
ПокајницаЦркву брвнару посвећену преносу моштију светог Николе код Велике Плане, споменик културе од изузетног значаја, подигао је 1818. кнез смедеревске нахије, војсковођа и народни старешина Вујица Вулићевић. О томе сведочи запис на икони светог Ђорђа, као и година урезана у талпу, лево од улаза у цркву. Њен настанак у близини места на којем је Вујица Вулићевић учествовао у убиству свог кума Карађорђа тумачен је као чин покајања, по чему је храм и добио име. Као мирска црква служила је до 1954. године, када је претворена у манастир. Оригинални иконостас остварење је Константина Зографа који је радио у Србији у другој и трећој деценији 19. века. У порти се налази дрвена звонара с кровом од клиса, као и конак, вероватно из времена градње цркве са дрвеним решеткама на прозорима. Конзерваторски радови на цркви изведени су 1951. године, а на иконостасу 1987/88. г.
-
Ukoliko je ova tema interesantna forumasima rado bih nastavio jer imam jako puno malo objavljivanih podataka o ovoj temi.
Itekako nas interesuje nasa istorija postovani Gorane.
Kao maturant gimnazije imao si dovoljno hrabrosti da pises maturski rad na temu srpske nesloge i njene posledice.
-
Posetio sam Radovanje vise puta. Prvi put ulazeci da vidim autobus sa pcelema Radise koji je tada bio vozac u prvoj pomoci, a u pratnji starog Donica koji je bio legenda pcelarstva Velike Plane. Tada sam obisao i pcelare Milosevic iz Orasja, Novakovic iz Starog Sela i josneke cija se imena ne secam. Radovanje je ostavilo takav utisak da sam kasnije nekoliko puta moju porodicu dovodio u Radovanjske lugove, manastir Koporin i manastir Pokajnica. U Koporinu sam bio sa pesnikom Dobricom Eric gde nas je docekala i ugostila igumanija. Ko nije video ova mesta nije ni svestan sta je propustio. Nepropustite da vidite ove lepote.
-
Mesto pogibije Karadjordjeve danas je obeleženo lepom crkvom. Crkveni oltar postavljen je tačno na mesto gde je prosuta junačka krv velikana. Pri kopanju temelja crkvenih, pod slojem zemlje od po metra, nadjeno je očuvano vatrište kolibe Dragića Vojkića.
Gore više Karadjordjeva groba na strani gde klone sunce, pružio se uzvišeni venac.
U poznu jesen 1915. godine te položaje branio je XI pešadijski puk "Karadjordja". Slučaj je hteo, da sveto mesto njegova groba brani puk njegova imena.
Hrabri vojnici pukovnika Voje Tomića bili su u upornoj i žilavoj borbi sa 24. nemačkim pešadijskim pukom. Sveto mesto branjeno je korak po korak, zasejano leševima gusto nadirućeg protivnika. Padali su i naši. U odbrani Karadjordjevog groba, poginulo je 11 (24) oktobra 1915. godine 38 vojnika iz puka Voje Tomića.
Poginuli vojnici XI puka bili su sahranjeni na mestu gde su pali. Docnije 1917 godine preneti su na seosko groblje. Jedan, Dragomir Govedarević koji je bio rodom iz susednog Rakinca, odnet je u svoje selo. A ostali? Evo ih u redu na ivici povrh Karadjordjevog groba! Poredjani im beli krstovi kao jato ždralova. Čuvaju vojnici Voje Tomića onde mrtvu stražu svetome mestu.
-
Noć uoči godišnjice ubistva Karađorđa u Radovanjskom lugu uvek je za Miloša bila prepuna strave i užasa. Gde god bi se zatekao, olujni vetar rušio je sve pred sobom
Aranđelovdan, onaj letnji, 26. jula 1859. godine, osvanuo je vedar i neobično lep. Iznad Šumadije nije bilo nijednog oblačka, kao da prethodne noći nije protutnjalo nezapamćeno nevreme. Još od rane zore meštani Vrbice, varošice podno Bukulje, razmileli su se na sve strane. Dok su jedni žurili da raskrče oborena stabla, prikupe granje i poprave crepove na kućama koje je vetruština presložila na svoj način, drugi su se spremali za veliku svečanost. Tog jutra, rečeno je, obratiće im se knez Miloš, prvi put posle povratka u zemlju i izgnanstva dugog dvadeset godina.
Osim da je vidno ostario, okupljeni su primetili i druge promene na njegovom licu. Bio je bled, uplašen i nervozan, činilo se kao da želi da što pre obavi ono zbog čega je došao, a zatim požuri prema Kragujevcu, gde se prethodnog dana i uputio iz Beograda. Tako je i bilo. Nakon što je naložio da se njihova varoš ubuduće ima zvati Aranđelovac i dao veliki prilog za izgradnju mesne crkve, kneževska svita je bez zadržavanja krenula dalje. Malo ko je mogao da nasluti da je njegovu zlovolju podstakla noćašnja oluja, tako jaka, zabeležili su hroničari, da nešto slično nisu upamtili ni najstariji meštani. A šta se zaista dešavalo tokom prethodne noći možda bi zauvek ostala tajna da nije bilo beležnice, slučajno nađene vek i po kasnije.
NAKOSTREŠENA KOSA
Iako na beležnici nema imena autora, naša književnica Svetlana Velmar Janković zaključila je da je reč o dnevniku Anastasa Jovanovića, prvog srpskog fotografa i dugogodišnjeg dvoroupravitelja kod kneza Mihaila Obrenovića. On je tu zabeležio (naj)zanimljivije detalje iz političkog i javnog života Srbije, ponajviše iz privatnog života svog velikog prijatelja kneza Mihaila. Zbog toga, verovatno, nije ni želeo da je objavi, jer je knjižica svedočila o brojnim "pikanterijama" vezanim za njegovu suprugu, kneginju Juliju. Zato je, po svemu sudeći, i mislio da će njegov poverljivi razgovor s tadašnjim beogradskim mitropolitom Mihailom, koji ga je zakleo na ćutanje, zauvek ostati tajna.
"Bio sam letos u pratnji gospodarevoj kad su iz Beograda u Kragujevac putovali", kazivao je u poverenju mitropolit Jovanoviću, a ovaj docnije zapisao. "Stigao sam s njim na Kiselu vodu i u Vrbicu gde smo prvi konak imali. U noći kada je praznik Svetog Aranđela letnjeg dolazio, između 12. i 13. julia (po starom kalendaru), veliki se oluj podigao. Olujina neviđena. Vrata, prozori, kapije, ograde, sve lupa i škripi. Drveta huče. Noć duboka, svi legli. Gospodar i ja smo u odvojenim kućama konačili. U gluvo doba, evo ti kod mene sluge gospodarevog. Da odmah gospodaru idem. Da se ne oblačim mnogo, što pre da stignem. Kad sam mu došao, nađoh gospodara van sebe. Ni zamisliti nisam mogao da ću ga ikada takvog videti. Kose mu se sede sve nakostrešile, hoda pa sedne. Opet hoda, pa sedne. Kad hoda, kleca."
Svedočeći o ponašanju kneza Miloša te noći, mitropolit je, tvrdi beležnica, nastavio tišim glasom:
"Vidiš kakav se oluj podigao, rekne mi. Vidim, gospodaru. Nije to oluj običan, rekne. To duša Karađorđeva mira nema, pa mene goni. Znaš li ti, popo, da se noćas 42 godine navršuje od kako smo Karađorđu život uzeli. Glavu mu od tela odvojili. Iznenada. Moralo se. Na prevaru. Morao sam, popo. A kakova je to čovečina bila, taj Karađorđe! Kum moj. Ma gdi da sam, popo, u ovoj se noći uvek oluj diže. Svih 42 leta, 42 noći. I kad sam u Beču, i kad sam u Vlaškoj. Evo sad i ovdi. Krv me njegova opominje oprost da tražim. Ispovedi me, popo, pa da molim gospoda da grehe moje velike oprosti mi."
Jovanović navodi da su do zore molili zajedno, da se knez nije smirio sve dok sutradan Vrbicu nije prekrstio u Aranđelovac.
"A oluj kad se smirio?", pitao je Anastas mitropolita.
"Pred zoru, kad smo se u molitvi i gospodar i ja utišali. A onda je došla zora. Ni daška vetra, ni oblačka. Dan svetao, rodio se."
I pored svega, knez Miloš je slutio da će to biti od male pomoći. Još od smrti sina prvenca Milana, koji je umro 1838. godine, nakon dvadesetak dana vladavine, plašio se da od svega onog za šta se borio, otimao, čak i ubijao, neće ostati ništa. Znao je da od Mihaila neće dobiti unuka. Slutio je, izgleda, i tragediju u Košutnjaku. Zabranjivao je da se sin kreće sam, bez zaštite, po šumama i pustarama.
-
Sve ove priče, zavisno od toga koja je dinastija bila na vlasti u Srbiji, podsticane su ili zabranjivane. Sam Miloš, izgleda, nije imao sumnje. O tome svedoči i njegov poslednji Aranđelovdan koji je, 1860. godine, proveo u Brestovačkoj banji. I o tome je Anastas Jovanović ostavio zanimljivo svedočenje.
"Nijedno jedito dobro izvestije", beleži on. "Niotkuda. Iz Brestovačke banje javljaju da je tamo pravi pokor bio. Oluja je krov na kući u kojoj je gospodara Miloša konak čupala i htela odneti. A kuća nova, samo ona u celom kraju od kamena i cigala zidana, krov od čvrstih greda tvrdo uglavljenih, crepom pokriven. Domaćin, stari obrenićevac, dugo je iz Srbije morao izbivati, pa je dugo i u Austriji boravio. Tek pre neku godinu se vratio i tu svoju kuću, najbolju u negotinskoj krajini, podigao. I eto ti sad: sa takve kuće, olujina umalo da krov odnese. Gospodaru Milošu, javljaju, ova nepogoda je škodu nanela i njegovo do prekjuče odlično zdravlje poremetila. Od juče ništa. Ni da ustane, ni da se okupa, ni da jede. Samo u svojoj sobi leži i nikog, osem mitropolita, sebi ne pušta."
Sve do tog Aranđelovdana 1860. godine ostareli vladar je još bio zdrav i pri svesti. Sve do olujne noći u Brestovačkoj banji. Od tog trenutka, beleže hroničari, bio je više "tamo" nego ovde. Umro je 27. septembra, na Krstovdan, ubeđen da ga kum strpljivo čeka.
-
Evo jedne slike zalaska sunca nad Radovanjem. Slikano sa moje terase, pogled prema Radovanjskom lugu i Momajsoj kosi.
-
Evo me posle nekog vremena opet na forumu,rekoh da vidim sta ima novog u temi o mom kraju.Sram te bilo Gorane,mislio sam da si napunio bar dve strane od mog poslednjeg ukljucenja! ;D ;D ;D Pisi bre,bar ti znas tu istoriju.Ja odavde a nemam pojma ni 20% od ovoga...pozzzz....
-
Nisam ja Rancicu zaboravio istoriju,znas i sam da su mi Karadjordje i Radovanjski lug velika inspiracija ali mi se ucinilo da za ovu temu nema interesovanja. Steta nas narod nazalost vrlo malo zna o sebi i svojoj istoriji pa mu se zato skoro u svakoj generacija ta istorija ponovi a neznanje obije o glavu. Pametni ili mozda bolje receno oprezni i lukavi narodi se uce na tudjim a mi nikako da se naucimo ni na svojim greskama.Da ne budem pogresno shvacen,daleko od toga da smo mi glup narod,naprotiv ,ovako brojcano mali smo ucinili poprilicno velikih dela, ali sa istorijom kojom se najcesce hvalimo i busamo u grudi malo po malo pa zabrljamo.
Za pocetak cu postaviti jednu sliku da dobijem u vremenu i vidim sta bi bilo interesantno dalje pisati.
Voleo bih ako ima intresenata da i drugi dostave koju sliku ili komentar u vezi ove teme.
-
Dobih namah ideju sta bi bilo interesantno napisati a sto nije nigde ili je tek ponesto uzgred objavljenjo.
Rec je o Dragicu Vojkicu seljaku iz Starog Adzibegovca,danasnjeg Starog Sela kraj Velike Plane , ciji se atar granici sa radovanjskim atarom. Dragic je u Radovanjskom lugu imao imanje - trlo na kojem je preko leta boravio i cuvao stoku i na kome se citav dogadjaj i odigrao.Istorijska je cinjenica da je doziveo nesrecnu sudbinu.Loza mu se ugasila i danas nema njegovih potomaka. Na njegovom imanju su se zaista pogasili izvori vode kojih je bilo,stoka je skapavala ,on licno osiromasio i umro u velikom siromastvu.Jedino sto je od njega ostalo,osim nesrecnog spominjanja u istorijskim citankama, je naziv potesa u k.o.Radovanje koji je po njemu dobio ime Dragicevica prilikom formiranja zemljisnih knjiga u ovom kraju 1933.godine a isti naziv nosi i dan danas.
Dragicevicu od susednog potesa Kruscice deli samo asvaltni put,sa koga se skrece za moju kolibu, a koji se prostire blagim prevojem ,po ravnom zemljistu. Kruscica je puna vode ,za kisnih godina voda se po njivama zadrzava i po 10-tak do 15 dana na par stotina metara je nekoliko bunara punih vode. Par metara dalje preko puta u Dragicevici vode ni za lek,sto kaze nas narod. Radovanjski potok je odavno presusio i potpuno je bezvodan, bunari kod kuca sa dragicevicske strane puta su duboki po 30-40 metara i presusuju, nema vode.
Sve ovo znam ne samo iz price starih vec i iz licnog iskustva.Naime pocev od 1989.godine bas u potesu Dragicevica sam kupovao zemljiste,parcelu po parcelu,te dogurao sastavljajuci te parcice do oko 1,5 hektara.I sam usred njive imam bunar koji se vodom ispuni na prolece kad je naglo otapanje snega i velike kise ali ne drzi vise od mesec dana.Oko nove godine sam ga pogledao i nema vode.
E sad da li je pametno ili ne sto se ja ugnezdih sa imanjem bas u Dragicevici ne znam. Bog ce ga znati.Do sada nisam uprljao ni ruke ni dusu pa racunam ako prokletstva ima moglo bi mene i mimoici.Za sada sredjujem,radim i gradim ,vidi se i ide na biljitak ali ko zna ako krene naopako...
Imanje sam za stare dane poceo da kupujem sa namerom bas ovde jer sam zaljubljenik u istoriju i poklonik dela velikog Vozda.Zeleo sam da budem tu,blizu na izvoru informacija,zato sam se tu i smestio.Pomagao sam koliko sam mogao da se sacuva i obnovi sve sto je u ovom kraju vezano za njega. Izmedju ostalog renoviranje manastira Pokajnice(zamena kompletnog krova hrastovom sindrom), restauraciju ikonistasa u istom manastiru,proslavu 600.godina manastira Koporina (kupovinu 6o.ari zemljista i sredjivanje na njemu parkinga),zastitu ikonostasa u Starom selu (jedini preostali rad Djordja Krstica jer je drugi ikonostas koji je on oslikao u Sabornoj crkvi u Nisu izgoreo u pozaru pre 10-tak godina), donosenje urbanistickih akata u cilju zastite radovanjskog luga ... Zasto i da se ne pohvalim. Na predlog Eparhije Branicevske mi je 2004.godine od strane Svetog arhijerskoj sinoda SPC koju je tada predvodio blagopocivsi Patrijarh srpski gospodin Pavle dodeljen orden Svetog Save II stepena.
Trenutno mi je jedna od ideja da se u Radovanjskom lugu na pogodnom mestu 2017.godine, na dvestotinagodisnjicu ubistva Karadjordja tu podigne odgovarajuci spomenik. Nekojiko godina unazad o tome razgovaram sa nasim vajarom Radetom Jankovicem ( zajedno smo osmislili i uradili spomenik Despotu Stefanu Lazarevicu od vencackog mermera u prirodoj velicini koji se danas nalazi ispred biblioteke u Velikoj Plani) . Rade je jos pre par godina uradio idejno resenje,skice i spreman je da to uradi kao neku vrstu zaokruzenja svog rada i dela ,za male pare,sto bi se reklo u amanet. Za Despotov spomenik sam uspeo da izdejstvujem mermer iz Arandjelovca gratis pa iako su arandjelovcani obrenivicevci (Milos Obrenovic im je dao ime gradu),verujem da imam snage da to izdejstvujem. Valjda je doslo vreme da i mi Srbi jednom zauvek zakopamo sekire stare i nove i jednom za svagda.
Oprostite ,moram da prekinem, iako sam mozda i oduzio previse pocinje mi Vece u Opstini.
-
Kolega Gorane,
pišeš da nema interesovanja za tvoju istorijsku temu?
Otkuda to znaš?
Verovatno što malo ko piše ili učestvuje sa tobom u opisu istorije Radovanja!
Čita se Gorane, kao da se ne čita!
Ali šta ja mogu tu da pišem kada sam samo jednom u životu bio kod Crkve Pokajnice!?
Tada sam (2004.), vodio 50-tak pčelara iz Nove Varoši kod Stepe u Raču i obiđosmo i to znamenje.
Ono što mogu da napišem jeste da ti odam puno priznanje u tvom poznavanju istorije tvoga kraja.
Vidi se da vladaš materijom i nebih više ništa dodao niti oduzeo.
Još da iskoristim priliku i da ti čestitam od srca na velikom priznanju koje si dobio, siguran sam zaslužno.
Ali još kada bi pisao razumnim jezikom, odao bih ti sva priznanja ovog sveta!
A evo pojašnjenja mog zapažanja.
Da li se zove i piše Dragicevica ili Dragićevica, Kruscica ili Kruščica?
Da li se zove i piše Djodrje ili Đorđe?
Izvini sve je za čistu desetku ali ovo i nije baš za prelaznu!
Nema ljutnje, ovo je samo moje zapažanje i nemora biti da sam u pravu, ali kada bi tekst isčitavao neko ko nema računar ili ne poznaje internet komunikacije, bio bi pogrešno informisan o toponimima i imenima?
Da li sam u pravu, proceni sam?
Srdačan pozdrav i svako dobro.
-
Kolega Gorane,
Čita se Gorane, kakoo da se ne čita!
Ako se ne varam da je Goran kao maturant gimnazije, cini mi se u V Plani, odvazio se da pise u Maturskom radu o slavnom Karadjordju.
U tim godinama i u to vreme, velika je to hrabrost bila, pa me nimalo ne cudi sto danas toliko poznaje nasu nacionalnu istoriju.
Pisi Gorane, da se ne zaboravi, jer ko nezna svoju istoriju taj slabo razume i sadasnjost. Hvala ti na divnim postovima.
-
Tema nije pčelarska, ali mi se svidela!
A, sviđa mi se i taj prelepi kraj, jer me vezuje za mladost.
Davne 1965/66 bio sam đak planjanske gimnazije, imadoh dosta koleginica i kolega iz Starog sela, Radovanja, Rakinca ....
Kroseve smo imali oko Pokajnice.
Ovaj problem oko podzemnih voda i bunara ne mislim da je posledica nekog prokletstva nego nečeg sasvim drugog.
Pčelar jesam po hobiu, ali se 4 decenije bavim geotehnikom, uglavnom geomehanikom i po malo sam se doticao i hidrogeologije.
To nisu prave podzemne vode kao što ih ima u Pomoravlju, Vojvodini....
To su podzemni neki tokovi čiji kapacitet osciluje u toku godine u zavisnosti od količine padavina.
Problem je verovatno nastao iz razloga sve veće potrošnje vode, a sve manje količine padavina.
To je generalni problem ne samo kod nas nego u većem delu sveta.
U Subotici pa i šire u Vovodini je ranije bilo niz arterskih bunara (samooizliv, bez ikakve pumpe), a danas nema ni jednog!!!
U vreme života tog Dragića, pomislite kolika je bila potrošnja vode po stanovniku, a kolika je danas?
O upotrebi vode u industriji da i ne govorim!
Godišnja doba su bila prepoznatljiva, jeseni su bile sa puno više kiše, a zime sa mnogo više snega.
Danas toga nema više!
Danas se u svetu ratuje zbog nafte, ali u dogledno vreme, ratovi će se voditi zbog vode!
Ipak radujmo se životu!
I ja se pre neku godinu radovah u hotelu Plana kod Pokajnice evo ovako:
-
Lepo Žiko, lepo je sećati se i bar za trenutak podići adrenalin i oči zasuziti za nečim što je najlepše u životu svakog od nas
a to je mladost, bezbrižnost i naše odrastanje!
Pa ljudski je da oči zasuze a duša zatreperi...radovati se a kaad je to u Radovanju, e onda je potpun ugođaj!
Dobro ti peva ovaj Aca?
-
Hm ... pa znaš to je Cmanin unuk!
Evo još malo, jedne lepe sevdalinke u njegovom izvođenju, poslušaj, ipak si ti bosanski zet! :)
Uskoro ću, Bože zdravlja ja tamo!
Unapred se radujem!!!
-
Gde uskor u Bosnu?
A ovo sam već gledao još kada si na Fejsu postavio!
Zaista vrlo lepo peva ovaj Cmanin unuk.
Svaka mu čast.
Ja sada preko planine Zlatara idem za Novi Pazar kod kolega pčelara UP "Sandžak" na neke dogovre!
Pozdrav
-
Druže, tema nije Bosna nego Radovanje!
Uskoro ću u Vel. Planu, divnog gradića pored Radovanja!!!! ;)
-
Cika Ziko,vidimo se na predavanju kod nas!Valjda ce da dodje i Goran?Bice zgusnuto sa rasporedom i mislim da necemo imati prilike da se provozamo do Radovanja-al Boze zdravlja,drugom prilikom.I moj pcelinjak je nekih 1.5 km pre Goranovog.
-
Daće Bog!
Pozdravi oca!
A, do Radovanja ću ja otići sam prvom prilikom!
-
Ali još kada bi pisao razumnim jezikom, odao bih ti sva priznanja ovog sveta!
A evo pojašnjenja mog zapažanja.
Da li se zove i piše Dragicevica ili Dragićevica, Kruscica ili Kruščica?
Da li se zove i piše Djodrje ili Đorđe?
Izvini sve je za čistu desetku ali ovo i nije baš za prelaznu!
Професоре примедбе су вам на месту. Увек, пре него што пошаљем неки текст претходно га прочитам и поправим грешке уколико их има. Међутим, претходни текст у коме сте ви нашли грешке сам послао преко компјутера на којем немам ћирилични фонт, као ни латинични српски. Овај текст вам шаљем од куће одакле увек користим ћирилично писмо.
Користим прилику да извршим исправку:
- прави назив првог потеса је Драгићевица а другог Крушчица.
-
O ovoj temi nije nista pisano mesecima. Dolazi zima, ima se vise vremena, pa nije na odmet napisati jos koju o nasoj istoriji.
Ovoga puta par reci o crkvi Zahvalnici.
Na mestu gde se nalazila koliba Dragica Vojkica u kojoj je ubijen Karadjordje 1817.godine podignuta je crkva posvecena sv.Arhangelu Gavrilu,zidana opekom u srpsko-vizantijskom stilu. Projekat crkve je izradio Vasilij Andosov i ona je trebala prestavljati minijaturu oplenacke crkve.Kamen temeljac je postavljen 1920.godine i tom prilikom pri kopanju temelja pronadjeni su ostaci Vojkiceve kolibe te je oltar crkve postavljen bas kraj ostataka ognjista kraj koga se ubistvo i dogodilo.
Sama crkva predstavlja jednobrodnu gradjevinu dimenzija 13,58 sa 10,53 metra. Vrh crkve krasi osmostrana kupola. Unutrasnjost je podeljena na pripratu, naos i oltarski prostor. Oltar od naosa deli ikonostas koji sadrzi sedam ikona.
U naosu crkve sa leve strane od ulaza godinama je stajao portret Vozda Karadjordja u prirodnoj velicini, ulje na platnu,dinezija 210. sa 110. santimetara ,rad naseg najboljeg portretiste Paje Jovanovica. Slika je trenutno van crkve na restauraciji. Karadjordje je na slici prikazan u crnom odelu sa crvenom lentom preko grudi kao znakom dosojanstva. Desna ruka mu je polozena na sablju a njegov pogled sa portreta prati posetioca bez obzira u kom delu crkve se nalazio.
Desno od ikonostasa je spomen ploca Naumu Krnaru,Karadjordjevom sekretaru i pratiocu pri povratku u Srbiju, ubijenom istog jutra kad i Karadjordje nedaleko od tog mesta na potoku dok je tocio vodu.
Izgradnju crkve je finansirao Karadjordjev praunuk kralj Aleksandar Karadjordjevic a radovima na njenoj izgradnji je neposredno rukovodio za tu priliku posebno formiran crkveni odbor.Izgradnja je trajala celu deceniju tako da je crkva osvestana 1930.godine.Za ovaj dogadjaj je vezan jedan poseban kuriozitet.Naime ,osvecenju crkve je prisustvovalo puno naroda. Kralj Aleksandar je dosao cezama neposredno pre cina osvecenja i kada je ugledao kako crkva izgleda zadrzao se vrlo kratko ljut zato sto ulozena sredstva ocigledno nisu opravdana. Crkva je izgledala mnogo skromnije nego sto je trebala i opravdano se sumnjalo da je deo sredstava za njenu izgradnju proneveren. Iz ovih razloga je kralj Aleksandar nakon kraceg zadrzavanja ljutito naredio da se kocija okrene i otisao . Jos jedna srpska sramota. O ovome sam slusao od starijih ljudi iz Radovanja a imao sam prilike da vidim i par fotografija snimljenih tom prilikom za kojima sada bez mnogo uspeha tragam jer ih vredi sacuvati. O onima koji su navodno zloupotrebili sredsta za izgradnju crkve se i danas ponekad najcesce u pripitom stanju prokomentarise medju radovanjcima, uvek sa opaskom da im familije nisu bas najbolje prosle.Vozdova kletva i surova sudbina izgleda da i danas sustizu sve koji se njega ogrese.
Narod je crkvu nazvao Zahvalnica u znak zahvalnosti za sve sto je veliki Vozd za njega ucinio. Izdad samih ulaznih vrata stoji natpis - Zahvalna Jugoslavija - sto predstavlja verovatno jos jedan paradoks vezan za ovo mesto.
U crkvi se inace ne odrzava svakodnevno sluzba vec samo nedeljom i o vecim praznicima.
Sticajem okolnosti imao sam priliku da budem domacin i u ovu crkvu dovedem sadasnjeg prestolonaslednika Aleksandra koji je tada crkvu posetio prvi put sa suprugom i sinom Filipom. Takodje sam bio domacin i uprilicio posetu ovom svetom mestu i princezi Jelisaveti Karadjordjevic. No o tom nekom drugom prilikom ukoliko bude bilo inretesovanja.
U prilogu dostavljam par slika crkve Zahvalnice.
-
Na malocas postavljenoj trecoj slici je konak,pretvoren u tzv.Vozdov muzej izgradjen pre nekoliko godina a na cetvrtoj zvonara u porti crkve.
Dostavljam i sliku ikonostasa i dela paje Jovanovica .