Autor Tema: Kragujevac  (Pročitano 4819 puta)

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže Knežević Zoran

  • Lutka
  • ****
  • Član na forumu od: Apr 2012
  • Lokacija: Kragujevac
  • Starost: 55
  • Poruke: 374
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka i nadmorska visina: Kragujevac, 220m
Kragujevac
« poslato: Mart 24, 2015, 21:39:33 »
   Za početak mali istorijat CRVENE ZASTAVE.


Fabrika Automobila Crvena Zastava Kragujevac

Fabrika Automobila Zastava - Od nekadašnjeg ponosa i poželjnog proizvodjača malih i jeftinih automobila zadovoljavajućeg kvaliteta, do posrnulog giganta kojeg niko neće. Danas kad kažete Zastava mislite na višak radne snage, gubitke, nekvalitetne automobile... jednom rečju veliki problem. Da li je uvek bilo tako, i šta se zapravo desilo? Da li bi bilo bolje da se Zastava samo bavila svojom osnovnom delatnošću - proizvodnjom oružja?
SRPSKA FABRIKA AUTOMOBILA



ISTORIJAT

Srpski Detroit kako je od milošte nazivan Kragujevac, danas je daleko od 1989. godine kada je bio u najvećem sjaju i prosperitetu. Fabrika Zastiva je više puta delila tužnu sudbinu svoje zemlje, više puta razarana i ponovo obnavljana.

Kako je sve počelo?

Idnustrijski centar Srbije počeo se razvijati ukazom kneza Aleksandra Karadjordjevića 29. marta 1851. godine kojim se nalaže preseljenje livnice topova iz Beograda u Kragujevac kako bi se izbegla stalna prismotra obaveštajnih službi Austrije i Turske. U kragujevačkoj Topolivnici su 27. oktobra 1853. godine izliveni prve četiri bronzane topovske cevi sa srpskim grbom na dušniku.




U Kragujevcu je formirana Artiljerijska uprava koja je u imala sledeće proizvodne celine: Topolivnica, Arsenal, Laboratorijum, Puškarnica i Barutana. 1880. godine Srpski konstruktor Kosta-Koka Milovanović je konstruisao cev sa trapeznim progresivnim žlebovima za pušku Mauzer-Milovanović. Izradjeno je 100.000 pušaka M 1880 i sve do 1888. godine ta puška je smatrana jednom od najboljih na svetu. 1884. godine pokraj upravne zgrade napravljena je električna centrala snage 3,7 KW ("Sigmund Schuckert" Nirnberg ) koja je napajala 30 sijalica i 2 eletrolučne lampe. Otvaranju centrale je prisustvovao i kralj Milan Obrenović. To je bilo prvo postrojenje za električno osvetljenje u Srbiji, zavodi su imali osvetljenje pre kraljevskog dvora.


Prvi svetski rat Vojnotehnički zavodi su dočekali spremni, radili su punim kapacitetom pružajući podršku jedinicama na frontu. U tom trenutku Zavodi su zapošljavali 4.000 radnika. 1915. godine Austro-ugarske i Nemačke vojne snage ulaze u Kragujevac, a mašine iz Vojnotehničkog zavoda demontiraju i kao ratni plen prenose u Nemačku i Bugarsku.Na mirovnoj konferenciji u Versaju usvojen je zahtev Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca za plaćanjem ratne odštete u vrednosti od 27.356.000 dinara, što je činilo 70% predratne vrednosti Vojnotehničkih zavoda.

1939. godine obeležava prvu proizvodnju vozila i do početka 1941. godine montira se 400 terenskih vozila sa benzinskim motorom američke firme "Chevrolet" za potrebe vojske.

Pred početak Drugog svetskog kragujevački Vojnotehnički zavod je predstavljao industrijski vojni gigant Srbije, Kraljevine Jugoslavije, pa i jugoistočne Evrope. Raspolagao je obrtnim sredstvima od 2 milijarde dinara, 12.000 alatnih mašina i 12.000 zaposlenih radnika. Nemačke vojne snage su ušle u hale Zavode 11. aprila 1941. godine, kada je veći deo opreme zaplenjen i prenešen u Nemačku. Kragujevac je oslobodjen 21. oktobra 1944. godine, u krugu opustošene fabrike zatečene su 82 mašine, od toga više od polovine neispravnih. Zavodi menjaju ime u Fabrika oružja NOVJ, a od 28. avgusta 1945. godine Vojnotehnički zavod "21. Oktobar".



Savremeni razvoj

1. januara 1946 godine fabrika menja ime u Crvena Zastava i sve do pedesetih godina prošlog veka osnovna aktivnost fabrike je revizija i reparacija streljačkog oružja.1952. godine, tadašnja politika privrednog i vojnog razvoja zemlje uslovljavala izmeštanje kapaciteta vojne industrije na više lokacija u zemlji. Prestaje proizvodnja municije u Kragujevcu i po prvi put se javlja se višak proizvodnih proizvodnih kapaciteta (od nekih 10.000 m2) i problem viška radne snage.

Rođendanom Fabrike automobila "Zastava" smatra se 26. avgust 1953. godine, kada se za predlog da se najveći deo ostvarene dobiti (100.000.000 dinara) uloži u razvoj automobilske industrije, na referendumu se, tog dana, saglasilo 96 odsto zaposlenih u tadašnjim Zavodima "Crvena Zastava". Te godine počinje montaža američkog terenskog vozila Jeep firme Willys, i napravljeno / montirana su 162 džipa.

Na medjunarodnom konkursu za izbor najpovoljnijeg ponudjača i najkvalitetnijeg vozila učestvovalo je osam uglednih proizvodjača motornih vozila:
- Renault i Delahey iz Francuske
- FIAT i Alfa Romeo iz Italije
- Rover i Austin iz Engleske
- Willys iz Sjedinjenih Američkih Država

Posle izvršenih putnih ispitivanja vozila navedenih proizvodjača, a na osnovu njihovih rezultata, konstruktivno-tehničke i tehnološke podobnosti, kao i komercijalnih uslova odlučeno je da vozilo marke FIAT model AR 51/55 ima najbolje rezultate.


Strateška saradnja sa FIAT-om

Za strateškog partnera izabrana je čuvena italijanska firma FIAT ( Fabbrica Italiana Torino ) iz Torina, sa bogatim iskustvom (osnovana 1899. god). FIAT je već imao uhodanu proizvodnju putničkog i teretnog vozila sa istim motorom od 1,905 litara i drugim komponentama koje su ugradjivane na ispitivano vozilo. Ugovor o otkupu licence sa "Fijatom" je potpisan 12. avgusta 1954. godine, a tri meseca kasnije počela je montaža prvih vozila modela "fijat AP-55"-kapanjola, "fijat 1.400 BJ" i "fijat 1.100 B
Svi Zastavini modeli bili su, zapravo, manje-više kopije FIAT-ovih uspešnih modela.


PROIZVODNI PROGRAM

Zastava 750 - Fica

1960. godine Zastava je počela sa proizvodnjom ovog modela po licenci Fiat 600, i proizvodnja je trajala do 1985. godine. Prvo je proizveden 600D, sa motorom od 633ccm, to je bila protivna serija Fiata u Jugoslaviji! Od 1962. godine počinje proizvodnja Zastava 750, vozila vrlo sličnom Fiat 600D. U tom trenutku produktivnost i tehnološki razvoj u fabrici Zastava identičan je Fiatovim fabrikama. Razlike nastaju 1970. godine, kada Fiat prestaje sa proizvodnjom ovog modela. Popularni "fića" koji je odigrao presudnu ulogu u razvoju jugoslovenske automobilske industrije, 4. aprila 2000. godine, u anketi dnevnih listova "Privatni pregled" iz Beograda i "Dnevnik" iz Novog Sada, proglašen je za auto milenijuma u SR Jugoslaviji. Do 1985. godine kada je prestala proizvodnja ovog modela proizvedeno je ukupno 923.487 "fića".

Zastava 1300/1500 – “Tristac”

Društvo mu je pravila Zastava 1300 popularno nazvan “Tristać” koja se proizvodila od 1961. godine. I ovaj model je bio zasnovan na italijanskoj tehnologiji i dizajnu Fiatovog modela FIAT 1300. Kod nas se zadržao u proizvodnji sve do 20.decembra 1979. godine, do kada je proizvedeno je 201.160 "tristaća". Ovaj model automobila se proizvodio u dve varijante sa motorom od 1300 i 1500 ccm.
Zastava 128 – “Osmica”



Zastava 128 je kopija Fiata 128, slavnog model u Fiatovoj istoriji koji je 1970 dobio evropsku titulu automobila godine. Zastava 128 se izradjivala u verziji sa četvoro vrata i sa motorima od 11 i 1.3 litre od 55 i 65 KS. Serijska proizvodnja "Zastave (Skale) 128" počela je 16. maja 1971. godine. Do sada je proizvedeno više od 230.000 ovih vozila. Najveći broj izvezenih modela (preko 88.000) je završio u Kairu, pa se za Egipat može reći da je zemlja sa najvećim projem "Osmica" na svetu.
Zastava 101 – “Kec”



Proizvodnja prvog sopstvenog vozila srednje klase, "zastave 101", počela je 15. oktobra 1971. godine. Model 101 je varijanta na modelu 128 sa praktičnijim petim vratima. Do sada je proizvedeno više od milion ovih modela, automobil je preživeo mnogobrojne sitne izmene (promenjena maska, prednji farovi, branici, instrument tabla, i naziv vozila koji je sada Skala). Milioniti primerak Zastave 101 proizveden je 1991. godine, a rekordna godišnja proizvodnja bila je 1979. godine, kada je sa montažnih traka sišlo 88.918 "stojadina". Ovaj model je takodje nasto na osnovu Fiatovog modela, reč je o Fiatu128, od kojeg je preuzeo mehaniku i ceo prednji izgled, jedina razlika je zadnji kraj koji je dobio peta hath-back vrata. Ovaj model se mogao naći u dve karoserijske verzije sa troje i petoro vrata i motorima od 1.1 i 1.3 litre. Danas se Skala proizvodi samo u verziji sa petoro vrata.

Niskom cenom Z-101, Z-128 su za kratko vreme su preplavile domaće puteve, jer istočnonemački Wartburzi i Trabanti i čehoslovačke Škode, iako su bili dobrodošli jer dolaze iz prijateljskih zemalja, nisu imali značajniji uspeh kod nas jer je u to vreme naša autoindustrija za njih bila pojam kvaliteta.

Milioniti automobil marke "zastava" proizveden je 15. decembra 1975. godine.
Yugo 45 / Yugo Koral



Proizvodni kapaciteti su 1980. godine prošireni na 200.000 automobila godišnje. Te godine otpočela je serijska proizvodnja modela "jugo koral".
Prvi automobil razvijen samostalno u Fabrici automobila, "jugo 45" izrađen je ručno, 2. oktobra 1980. godine. Za automobil godine u zemlji "jugo" je proglašen 1981. godine. Jugo se proizvodi u dve karoserijske verzije: standardna i kabriolet verzija.



Od početka proizvodnje sa traka je sišlo preko 750.000 vozila. Želja je bila napraviti pravi mali gradski automobil, jevtin, jednostavan za održavanje i lak za parkiranje. I posle 25 godine na domaćem tržištu je bez konkurencije najjevtiniji automobil. I tu prestaju dobre osobine.
Moguće je izabrati jedan od tri domaća motora (903ccm, 1.100 i 1.300cm3 sa 45, 55 odnosno 65 KS) i jednim Pežoovim motorom od 1300 cm3
Kada je 1989. godine proizvedeno 118.237 "juga", bila je to rekordna godišnja proizvodnja ovog vozila.
Yugo Florida



Model "Florida" javnosti je prvi put prikazana 1987. godine, a prva "Florida" sa montažnih traka sišla je 2. oktobra 1988. godine.
FLORIDU je dizajnirao čuveni italijanski dizajner Giugiaro. U vreme kada je nastala, FLORIDA je po spoljašnjem izgledu, ali i po unutrašnjosti bila vrlo konkurentan i atraktivan automobil. FLORIDA se proizvodi sa 3 varijante motora ( 1.3i, 1.4 i 1.6). To je automobil sa prostranom unutrašnošću, velikim prtljažnikom i privlačnom spoljašnošću. Zadatak Floride da postane auto broj jedan u Jugoslaviji prekinuo je rat koji je zaustavio i razvoj modela (oružje je ipak bilo važnije).
Yugo – Uno

Po licenci Fiat Uno se proizvodni i u fabrici Crvena Zastava od 1988 godine. Rekord modela "uno" ubeležen je 14. juna 1989. godine, a do 1994. godine proizvedeno je 2.620 ovih automobila.
Zastava Kamioni



Fabrika kamiona se 1969. godine, odvojila od Fabrike automobila i potpisala ugovor o dugoročnoj poslovnoj saradnji sa firmom "Om" iz Breše. Tada počinje proizvodnja kamiona od 2,5 do četiri tone nosivosti. Danas posle višegodišnjeg partnerstva sa italijanskim Ivecom Zastava Kamiona proizvodi više sopstvenih modela lakih kamiona.




REKORDI

Kao rekordna, u istoriji "Zastave" upisana je, zlatnim slovima, 1989. godina. U sopstvenom proizvodnom programu proizvedeno je 180.950, a u industrijskoj kooperaciji 42.614 automobila i 4.827 kamiona. Izvezeno je 26.777 vozila zaokružen proizvodni kapacitet na 220.000 vozila godišnje i ostvaren obim izvoza po osnovu industrijske kooperacije u iznosu od 81.075,00 američkih dolara. "Zastava" je imala 53.357 zaposlenih a u njenu proizvodnju bilo je uključeno 280 preduzeća iz 130 gradova tadašnje Jugoslavije. 1989. godine proizvedeno 118.237 "juga", bila je to rekordna godišnja proizvodnja ovog vozila. Automobil pod rednim brojem 3.500.000 proizveden je 20. septembra 1989. godine.


RASPAD SFRJ

Raspad SFRJ i ekonomske sankcije međunarodne zajednice, u periodu od 1991. do 1998. godine predstavljaju još jedan težak period u istoriji "Zastave". U cilju opstanka proizvodnje, u "Zastavi" je osvojena proizvodnja 1.407 pozicija kupovanih u republikama bivše SFRJ, i 403 pozicije za automobil nabavljan iz uvoza, kao i 123 pozicija za kamione. Posle višegodišnje stagnacije, 1998. godine, dolazi do postepenog oživljavanja proizvoda i prodaje.

 

Treći rat - treće razaranje fabrike

Po treći put "Zastava" je razorena 1999. godine. U bombardovanju je razrušeno 160.000 kvadratnih metara proizvodnih površina. Već sledeće godine se osposobljavaju kapaciteti za proizvodnju 50.000 automobila godišnje i predstavljaju redizajniranu Floridu i Yugo. Tu im je u mnogome pomogao francuski Heuliez koji se bavi prepravkama Peugeota i Citroena.



Još ponešto umesto zaključka

Bez obzira što su Zastavini automobili mnogima zadavali dosta muke, to su automobili koji su većini bili prvi, i samim tim prirasli srcu, u njima se učilo voziti, porodično se putovalo od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana...Pravi Jugo nostagičarski automobili.

Zastava se može ponositi činjenicom da su u Jugoslaviji 60-e godine obeležio Fića, 70-e Stojadin, a 90-e Florida, najponosniji ipak mogu biti na svoj hit-model 80-ih, legendarni Yugo.



"Zastava automobili" do danas je proizvela više od 4.100.000 vozila.

Van mreže Šuljagić Goran

  • Matica
  • ******
  • Član na forumu od: Dec 2013
  • Lokacija: Banatski Karlovac
  • Starost: 55
  • Poruke: 865
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka i nadmorska visina: Banatski Karlovac 99m
Odg: Kragujevac
« Odgovor #1 poslato: Mart 24, 2015, 21:51:29 »
Svaka čast kolega!
Veoma interesantni detalji...
Pozdrav

Van mreže Glišović Verko

  • Larva
  • ***
  • Član na forumu od: Sep 2013
  • Lokacija: Kragujevac,Rača Kragujevačka
  • Starost: 51
  • Poruke: 144
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka i nadmorska visina: Kragujevac, selo Veliko Krčmare,240m
Odg: Kragujevac
« Odgovor #2 poslato: Mart 24, 2015, 22:01:22 »
Da dopunimo jos malo:
Претпоставља се да је Крагујевац као насељено место постојао и пре Немањићке државе. Крагујевац је први пут споменут у турском пописном дефтеру из 1476. године као „Крагујфоча“, бивши трг са 32 куће. Име је добио по птици крагуј (врсти јастреба) која је у средњем веку коришћена за лов, а данас заузима почасно место на градском грбу.

По много чему овај град можемо назвати „првим у Србији“ – био је прва престоница модерне српске државе (1818—1841), у њему су основане: је 1833/1835. прва гимназија у Србији као и Лицеј, 1838, претеча Универзитета у Београду, први суд (1820. године), прво позориште („Књажеско – србски театар“ 1835. године), прве новине („Новине србске“), музичка формација („Књажеско – србска банда“), прва апотека, галерија слика, музеј, библиотека… После вишевековне турске (тј. Аустроугарске 1718—1739.) владавине град је 1815. године ослобођен од Турака, а 3 године касније проглашен престоницом новостворене државе. Тада почиње његов бржи развој, оснивање институција од националног значаја и масовније досељавање становништва, а 1853. године, изливањем првог топа у крагујевачкој Тополивници започиње индустријска производња у Србији.

Van mreže Stojanovic Živoslav

  • Urednik
  • *****
  • Član na forumu od: Maj 2011
  • Lokacija: Palić-Subotica
  • Starost: 73
  • Poruke: 2295
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka i nadmorska visina: Palić, 111 m/nv
  • Tip košnice: LR i AŽ Namjesnik
Odg: Kragujevac
« Odgovor #3 poslato: Mart 24, 2015, 22:18:05 »
Bravo za ovaj prikaz.
Vozio sam fiću od 1975-1978, pa stojadina od 1978-1988, pa Yugo 55 od 1988-2002.
Pre neki dan kupih novog "fiću", tj. Fiat 500 L. :)
Izgleda da stvarno "prva ljubav zaborava nema!"  ;)
Učestvovao sam malo u projektu FAS-a i tada se s posebnom radošću slikah u holu poznate fabrike sa svojom prvom ljubavlju! Evo dokaza.
Svaki pčelar ima više buba u glavi nego li u košnici. :)

Van mreže Glišović Verko

  • Larva
  • ***
  • Član na forumu od: Sep 2013
  • Lokacija: Kragujevac,Rača Kragujevačka
  • Starost: 51
  • Poruke: 144
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka i nadmorska visina: Kragujevac, selo Veliko Krčmare,240m
Odg: Kragujevac
« Odgovor #4 poslato: Mart 25, 2015, 07:50:21 »
Mozda i ovo niste znali:
Prva sijalica u Srbiji zasijala je 1884. godine baš u Kragujevcu. U Vojno-Tehničkom zavodu, uz prisustvo kralja Milana Obrenovića i Kraljice Natalije obeležen je početak elektrifikacije u Srbiji.
Prvo industrijsko električno osvetljenje uvedeno je u tada novoj zgradi Čaurnice, pre nego što je izgrađena prva električna centrala u Beogradu. U Evropi se još uvek o električnom osvetljenju pričalo kao o čudu, koje je samo dve godine pre toga predstavljeno na svetskoj izložbi u Parizu.

Zasluge za uvođenje električnog osvetljenja u Vojno-Tehnički zavod imao je tada mladi inženjer Todor Toša Selesković, projektant vojne idustrije u Kragujevcu i prvi univerzitetski profesor mašinstva. On je tom prilikom instalirao Šukretovu centralu sa dinamo-mašinom sa kapacitetom od 30 sijalica od po 16W i dve lučne lampe od po 1.200W. Naravno, ideja je za cilj imala povećanje produktivnosti fabrike, koja bi ovako osvetljena mogla da radi i noću.


Van mreže Glišović Verko

  • Larva
  • ***
  • Član na forumu od: Sep 2013
  • Lokacija: Kragujevac,Rača Kragujevačka
  • Starost: 51
  • Poruke: 144
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka i nadmorska visina: Kragujevac, selo Veliko Krčmare,240m
Odg: Kragujevac
« Odgovor #6 poslato: Mart 25, 2015, 09:15:50 »
P.S cek da vidite kad Rade Kostadinovic bude video temu sta ce sve on da napise i objavi

Van mreže Šuljagić Goran

  • Matica
  • ******
  • Član na forumu od: Dec 2013
  • Lokacija: Banatski Karlovac
  • Starost: 55
  • Poruke: 865
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka i nadmorska visina: Banatski Karlovac 99m
Odg: Kragujevac
« Odgovor #7 poslato: Mart 25, 2015, 10:50:22 »
Lako je vama kada vam je Bajčetina blizu... ;)

Van mreže Savić Darko

  • Pčela
  • *****
  • Član na forumu od: Jul 2014
  • Lokacija: Čelinac, RS BIH
  • Starost: 36
  • Poruke: 681
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka i nadmorska visina: Čelinac 550m
Odg: Kragujevac
« Odgovor #8 poslato: Mart 25, 2015, 22:03:14 »
Kolega Zika,ako nije tajna koliko je nova Fica,odnosno Fiat 500L.lp
svi smo mi ljudi al tesko je biti covjek.

Van mreže Stojanovic Živoslav

  • Urednik
  • *****
  • Član na forumu od: Maj 2011
  • Lokacija: Palić-Subotica
  • Starost: 73
  • Poruke: 2295
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka i nadmorska visina: Palić, 111 m/nv
  • Tip košnice: LR i AŽ Namjesnik
Odg: Kragujevac
« Odgovor #9 poslato: Mart 26, 2015, 06:32:52 »
Zbog sajamskog popusta cena je 12.900 eura i plus 400 evra za metalik boju, tako da je ukupno 13.300 evra. I naravno, po dobroj ex-YU praksi ... na kredit uz 30% učešća.
Period oplate može do 6 godina, a kod mene zbog moje "mladosti" je na 5 gdina, jer poslednja rata treba biti odplaćena pred navršetak 70 godina.  ;)
Svaki pčelar ima više buba u glavi nego li u košnici. :)

Van mreže Knežević Zoran

  • Lutka
  • ****
  • Član na forumu od: Apr 2012
  • Lokacija: Kragujevac
  • Starost: 55
  • Poruke: 374
  • Pol: Muškarac
  • Lokacija pčelinjaka i nadmorska visina: Kragujevac, 220m
Odg: Kragujevac
« Odgovor #10 poslato: April 10, 2015, 22:49:52 »
                                   
                                           „Лебац сутра немојте послати”,
                           Шумарице, 21.октобар 1941. Сећање на жртве рата

            Од 7 ујутру до 14 часова 21. октобра 1941. Шумарицама је непрестано одјекивала рафална паљба, а онда је све утихнуло.
Квота од 2300 стрељаних, према процени мајора Кенига, била је испуњена. Сахрањивање је трајало данима. Укопавањем су руководиле љотићевске снаге уз надзор немачких војника.

Према неким сведочанствима, у неколико случајева дошло је до сукоба између талаца који су радили на укопавању и љотићеваца, који су тражили од њих да преврћу тела и узимају сатове, прстење и новац.

Обележавање гробова и приступ члановима породица стрељаних био је забрањен. Међутим, током ноћи, Крагујевчанке, углавном жене и мајке стрељаних, успевале су да се провуку до Шумарица, где су тражиле своје мртве. Захваљујући њима, пронађена су четворица мушкараца који су успели да преживе рафалну паљбу.

Међу бројним историјским контроверзама у вези са стрељањем у Шумарицама 21. октобра 1941, једна од мање познатих је она о томе какво је време било тог дана. Према неким изворима, дан је био сунчан и топао, док други тврде да је падала киша. Трећи извори, међутим, кажу да је освануло ведро јутро, али да се по подне, када је стрељање окончано, смрачило и да је пала тешка киша. Која је од три приче тачна, никада са сигурношћу нећемо дознати. Ако је трећа истинита, то би значило да је киша пала када је већ почело укопавање стрељаних. У Шумадији (а можда и још негде) постоји народно веровање да киша пада на сахранама оних којима је било жао што умиру.

Све и да је 21. октобар 1941. био ведар и сунчан, над Крагујевац се злокобни облак надвио још који дан раније. Догађаји који су довели до страшног масакра, вероватно највећег почињеног у Србији током Другог светског рата, и данас, заправо – тек данас, предмет су спорења, што око чињеница, што око тумачења. Испричати причу о Шумарицама, без описа историјског контекста, значи не испричати је до краја. Описати контекст, 70 година касније, није могуће без давања предности једној од две идеологије, нарочито у данима када су међу најважнијим дневно-актуелним темама питања реституције и рехабилитације. У таквим дневно-политичким и историјским околностима, у другом плану остају жртве – људи, са именима и презименима, животима и породицама, који су тог дана страдали, не знајући зашто и због чега.

Узрок стрељања у Шумарицама неспоран је: 16. октобра 1941. на путу између Крагујевца и Горњег Милановца, код села Љуљаци, нападнут је немачки 3. батаљон 749. пешадијског пука. У зависности од извора, постоје три верзије овог догађаја: по једној, батаљон су напали партизани, по другој четници, а трећа је, очекивано, синтеза, која каже – удруженим снагама, након што су 13. октобра Крагујевачки партизански и Гружански четнички одред потписали споразум који је гласио: „Заједничка борба против Немаца, заједничка опсада Крагујевца, заједничка мобилизација, заједнички апел за сакупљање хране, али магацини посебно, испитивање свих недела и кажњавање криваца.“

Последњих двадесетак година, више у десно оријентисаним политичким него у стручним круговима, постоји тенденција да се напад код Љуљака приписује искључиво Чачанском и Крагујевачком партизанском одреду, како би се указало на њихову директну кривицу за потоње стрељање. Међутим, у литератури прочетничке оријентације постоје подаци о губицима које је Гружански четнички одред претрпео у нападу код Љуљака.

Конкретно, међу погинулима се помињу поручници Благоје Стојанчевић и Милош Мојсиловић, три подофицира, један наредник и три војника. У књизи Име и број (Крагујевац, 2007) Станише Бркића наведено је да је Крагујевачки партизански одред 18. октобра 1941. издао Обавештење бр. 6, у ком се између осталог каже да су партизани и четници заједничким снагама „бранили стопу по стопу друма наносећи својим изненадним нападима крваве губитке Немцима и њиховом слузи Недићу“.

Нешто мање од недељу дана пре напада код Љуљака, 10. октобра, главнокомандујући генерал окупационих снага у Србији Франц Беме доноси наредбу по којој ће за сваког убијеног немачког војника или „фолксдојчера“ (мушкарца, жену или дете) бити стрељано 100, а за рањеног 50 заробљеника или талаца. Код Љуљака је убијено 9, а рањено 27 немачких војника, од којих је један касније подлегао повредама.

Судбина становника Крагујевца и околних села тиме је запечаћена. Мајор Паул Кениг, највиши немачки официр у Крагујевцу, добија наредбу о извршењу одмазде. Свега два дана након сукоба код Љуљака, 18. октобра увече, у Крагујевцу су почела прва хапшења. Први су се на удару нашли крагујевачки Јевреји, комунисти, националисти и чланови њихових породица, хапшени на основу списка који је Предстојништво градске полиције добило тог дана из Београда, а на ком је било између 60 и 70 имена. На списку се нашло и име младе Милице Панић-Вељковић, тек удате за крагујевачког комунисту Казимира Вељковића. Ње у крагујевачкој евиденцији још увек није било под тим именом, али је у Крагујевцу живела и 58-годишња Милица Вељковић, удовица генерала Вељковића. Ухапшена је и стрељана 20. октобра увече.

Уз 53 затвореника и око 275 талаца ухваћених пре и током похода на Горњи Милановац и седамдесетак имена са списка из Београда, јасно је да број није био ни близу оном који је наредба о одмазди предвиђала. Увече 18. октобра, крајскомандант Фон Бишофсхаузен предлаже Кенигу да немачки батаљони изведу акцију у селима Грошница, Мечковац, Белошевац, Маршић, Корман, Ботуње, Горње и Доње Комарице. Прецизан број стрељаних по селима око Крагујевца 19. октобра 1941. није могуће утврдити. У извештајима мајора Кенига стоји да је тог дана стрељано 427 људи, Фон Бишофсхаузен извештава о 422, док Спомен-музеј „21. октобар“ у Крагујевцу располаже подацима о 415 стрељаних и 21 преживелом.

Свестан да неће лако испунити квоту од 2300 стрељаних, 19. октобра увече, мајор Кениг доноси наредбу о забрани излаза из Крагујевца. Перфидно, улазак у град је био дозвољен, јер се рачунало и на велики број становника околних села који су долазили у град на посао. Наредног јутра, у понедељак 20. октобра, око 650 радника који су радили на регулацији тока Лепенице, отерано је у топовске шупе.



Још 17. октобра, предстојништво градске полиције упутило је директорима школа наредбу да доставе спискове ученика који су положили VI и VII разред а нису се уписали у наредни, оних који су уписали наредни разред али се још нису појавили на предавањима и оних који су на почетку школске године долазили на предавања а онда престали да се појављују. Из Прве мушке гимназије изведена су по два одељења VII и VIII разреда, а из једног одељења В разреда одабрани су крупнији ученици и прикључени старијима. Шеснаестогодишњи Јован Вељковић, син грешком стрељане Милице, био је међу ухапшеним гимназијалцима. Одведен је у топовске шупе и спасен, тако што га је, из необјашњивих разлога, немачки војник извукао из колоне за стрељање.

Из Друге мушке гимназије изведени су у двориште сви ученици, а онда су одвајани старији од 16 година. У Учитељској школи у рано јутро још није било ђака, али су Немци извели два професора и два послужитеља. Директор Учитељске школе Милоје Павловић ухапшен је код куће, у тренутку кад је полазио на посао. Директор Друге мушке гимназије Лазар Пантелић имао је оверен „аусвајс“ са којим је кренуо у Београд у Министарство просвете. Приметивши да се нешто чудно дешава у граду, одлучио је да се ипак врати у школу. Стрељан је 21. октобра.



Немци су хапсили становнике Крагујевца под изговором да се то ради због наредбе о обавезној замени личних докумената. Људи су одвођени из кућа, са улица, пијаце, из кафана. Плашећи се евентуалне казне, многи од оних који су избегли хапшење сами су одлазили у топовске шупе. До поподневних сати 20. октобра, три од четири топовске шупе биле су дупке пуне. Четврта је служила за смештај дрва и угља. Многи ухапшени остали су напољу, јер унутра више није било места. Око 18 сати 20. октобра више није било сумње у разлоге хапшења.

На Становљанском пољу и на Централној радионици одјекнули су први рафали. Стрељани су људи са списка из Београда, затвореници и таоци из Горњег Милановца. Према подацима из књиге Станише Бркића Име и број, стрељање на Становљанском пољу преживело је осам људи, а дуго се веровало да на Централној радионици није преживео нико, међутим, нова истраживања недвосмислено показују да је један човек успео да преживи.

Грађане који су избегли први талас немачке рације, 20. октобра по граду су купиле љотићевске патроле 5. добровољачког одреда. Име једног човека остало је записано у историји града, па и данас чак и они који не знају име ниједног стрељаног у Шумарицама знају ко је Марисав Петровић, љотићевац и предводник 5. добровољачког одреда. Упао је 20. октобра, док су Немци још хапсили, у зграду општине.



Похапсио је службенике и за градоначелника, секретара општине и предстојника полиције поставио своје људе, а онда су и љотићевци почели да хапсе. У згради општине затекао се и познати крагујевачки адвокат Драгољуб Миловановић Бена. Његов син Раул већ је био у топовским шупама. Бена Миловановић, игром судбине, родом из истог села као и Марисав Петровић, дошао је да интервенише не само за свог сина, већ и за друге Крагујевчане. Наводно, „Бена, и ти ми долија!“, речи су којима га је Марисав испратио у топовске шупе. Драгољуб и Раул Миловановић стрељани су 21. октобра.

Љотићевци Марисава Петровића узели су на себе задатак да похапсе крагујевачке Роме. Током хапшења искаљивали су бес на њима, а онда их у топовским шупама размењивали за своје присталице, али и гимназијалце на које су рачунали као на могуће будуће присталице. Касније ће, током историје, бити и у Крагујевцу покушаја да се од Марисава Петровића направи трагична историјска фигура, човек који је наводно многе спасао од стрељања.

Такви покушаји завршени су неуспехом, јер је још увек у Крагујевцу било много оних који се сећају, не само посебне суровости, него и личне осветољубивости Марисава Петровића, због које су многи његови политички и лични непријатељи завршили у топовским шупама. Директор Учитељске школе, Милоје Павловић, због својих година (53) био је на списку оних које су Немци планирали да ослободе. Изведен је из топовских шупа, али онда је наишао управо Марисав Петровић и због давне и дуге личне нетрпељивости вратио га назад. Милоје Павловић стрељан је у претпоследњој групи изведеној пред стрељачки вод тог дана.



О овом догађају постоје бар три сведочанства, изнета 1945. године Државној комисији за утврђивање злочина окупатора. Бројни историјски извори сагласни су у томе да љотићевци јесу издвајали људе из колона за стрељање и да су тако поштедели њихове животе. Међутим, о спасилачкој улози Марисава Петровића и његових љотићеваца не може бити говора, јер су спасени размењени за друге људе. У књизи Поруке стрељаног града (Крагујевац, 1966), Бранислава Божовића, стоји: „Међу њима је био велики број Цигана с којима су поступали као са робљем. Нарочито су њих великодушно уступали Немцима, дајући их у знатно већем броју од оних које су у замену добијали од Немаца.“

У 7 ујутру 21. октобра почело је масовно стрељање. За места стрељања одабране су долине Сушичког и Ердоглијског потока у Шумарицама. Долине су одабране јер је из њих било тешко побећи, али за сваки случај, на падинама потока постављени су митраљези. Ухапшени су извођени у групама и стрељани једни за другима. Један од оснивача Крагујевачког партизанског одреда, Светозар Тоза Драговић, био је у једној од група. Док су их спроводили до стрељачког вода, повикао је: „Бежите!“ Људи су се растрчали, настала је пометња и унакрсна ватра. У овом инциденту погинуло је и неколико немачких војника, међутим, неколико људи успело је да побегне. Тоза Драговић није био међу њима.

Од 7 ујутру до 14 после подне, Шумарицама је непрестано одјекивала рафална паљба, а онда је све утихнуло. Квота од 2300 стрељаних, према процени мајора Кенига, била је испуњена. У топовским шупама остало је још око 350 људи. Њих 200 љотићевци су одвели у школу „Краљ Петар“, а у данима након стрељања ова група радила је на укопавању мртвих. Остали су пуштени кућама, међу њима и тада гимназијалац, а касније чувени глумац Милосав Мија Алексић (1923–1995).



Сахрањивање је трајало данима. Укопавањем су руководиле љотићевске снаге уз надзор немачких војника. Према неким сведочанствима, у неколико случајева дошло је до сукоба између талаца који су радили на укопавању и љотићеваца, који су тражили од њих да преврћу тела и узимају сатове, прстење и новац. Обележавање гробова и приступ члановима породица стрељаних био је забрањен. Међутим, током ноћи, Крагујевчанке, углавном жене и мајке стрељаних, успевале су да се провуку до Шумарица, где су тражиле своје мртве.

Захваљујући њима, пронађена су четворица мушкараца који су успели да преживе рафалну паљбу. Такође, има сведочанстава о десетинама случајева у којима су породице успеле да нађу своје покојнике, однесу тела и сахране их у породичним гробницама. Један од потреснијих детаља је и да су многе жене, иако никада нису успеле да пронађу своје, наставиле да долазе како би донеле храну радницима на укопавању. Тачан број хумки и појединачних гробова у Шумарицама није могуће прецизно утврдити.

Једно сведочење говори о 30 великих хумки и 4-5 мањих гробова, док извештај комисије оформљене након рата барата бројем од 31 хумке и „неколико појединачних гробова“. Први јавни помен жртвама стрељања немачке власти одобриле су 4. априла 1942. У то време, строгост окупационих власти је попустила, па су Крагујевчани већ могли да одлазе у Шумарице, на гробове својих стрељаних. На трећу годишњицу стрељања 21. октобра 1944. Крагујевац је ослобођен. Прво опело у Шумарицама одржано је сутрадан.

О узроцима, разлозима и броју жртава стрељања у Шумарицама постоје различите процене, подаци и спорења. Оно око чега спора нема и не може да буде јесу људи. У документацији Спомен-музеја „21. октобар“ сачуване су 42 поруке стрељаних, исписиване на комадима папира, полеђини фотографија или докумената које су ухапшени имали при руци. Ове поруке чине да сви идеолошки обрачуни, током којих су жртве често служиле као згодна монета за поткусуривање изгледају небитно. Поруке стрељаних подсећају на оно најважније: 21. октобра 1941. побијени су људи. Из сваке поруке провејавају детаљи из свакодневног живота, од брига и проблема до гимназијских љубави. Божидар Милинковић, мајстор, написао је на полеђини радничке књижице: „Мила Ружице, опрости ми све на последњем часу. Ево ти 850 динара, твој Божа.“

Радник Лазар Петровић оставио је на полеђини старе дописнице поруку: „Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, али ти одгоди. Жао ми је.“ Отац и син Никола и Александар Симић стрељани су заједно. Никола, инжењер, у својој поруци каже: „Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози.“ Александар, осамнаестогодишњи гимназијалац пише: „Поздравља вас све Аца.

Поздравите моју другарицу Даницу.“ Гимназијалац Павле Ивановић, стрељан 20. октобра, писао је оцу, не знајући да је он већ у топовским шупама и да ће бити стрељан само дан након њега: „Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмез. Паја. Тата иди код директора ако вреди.“ Поруку оцу оставио је и ученик Љубиша Јовановић, такође не знајући да му је отац на истом месту где и он. Стрељани су обојица, истог дана.

Једна штура порука, на први поглед без икаквог емотивног набоја, вероватно је најпотреснија од свих. Књиговођа Јаков Медина, ухапшен 18. а стрељан 20. октобра, кратко је написао: „Лебац сутра немојте послати.“ У тој краткој реченици садржана је сва трагика живота у злом времену: „лебац“ као симбол живота, основна храна, али и ратне сиротиње оног доба, оне која брине о сваком комадићу хлеба и ништа не баца, јер за бацање нема.

Број стрељаних у Крагујевцу деценијама уназад био је предмет спорења и сукоба. Данас се најчешће барата бројем од приближно 2800 људи. До пре само неколико година општеприхваћен број био је 7000. Веровање да је преувеличан број стрељаних последица комунистичке пропаганде, како би се тиме појачала драматика шумаричке трагедије, погрешно је из више, историјским документима поткрепљених разлога. У извештајима мајора Кенига помиње се број од 2300.



Истог дана када се стрељање догодило, парох старе цркве Драгослав Величковић, на маргини Минеја за октобар, записао је: „На данашњи дан Немци су стрељали око 7000 грађана Крагујевца.“ У листу „Борба“ од 15. новембра 1941. изашао је текст са насловом „Хитлеровци и Недићевци поубијали 5000 људи и жена у Крагујевцу“. Четнички извори тог доба варирају у проценама између 5000 и 12.000, а најчешће се помиње број од 6000. У јулу 1947. године, пред Савезничким војним судом број 5 у Нирнбергу, сведок Живојин Јовановић изјавио је да је у Крагујевцу стрељано 7000 људи, те да је то закључио на основу броја црних барјака на кућама у Крагујевцу и броја панаија донетих у цркву. Међутим, Савезничком војном суду достављени су и извештаји Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, а ови извештаји садрже сведочанства за 2324 стрељаних, од чега за 1706 постоје оригиналне пријаве чланова породица.

Уз, по свему судећи, мит о 7000 стрељаних, најчешће се помиње и онај о 300 ђака крагујевачке гимназије и петнаесторо деце од 8 до 11 година. Према подацима из архиве Спомен-музеја „21. октобра“, стрељано је 40 деце (37 у Крагујевцу и троје у селима) узраста од 11 до 15 година и 261 младић средњошколског узраста (рођени од 1922. до 1925. године), а били су ученици Прве и Друге гимназије, Учитељске, Грађанске, Војно-техничке и Занатлијске школе, али и радници и земљорадници. Њима треба додати и још 16 момака старијих од 19 година који су још увек били ученици. Међу четрдесеторо стрељане деце сигурно се налазе и мали Роми, чистачи ципела. Међутим, ко су тачно били и колико је уопште стрељаних Рома, није могуће утврдити, јер носе иста имена и презимена као суграђани српске националности.



Према подацима Станише Бркића, историчара и музејског саветника у Спомен-музеју „21. октобар“, ромске организације из Крагујевца улажу напоре да утврде број стрељаних Рома, али због штурих података све процене остају тек претпоставке и наслућивања. Према до сада прикупљеним подацима, у Крагујевцу и околним селима стрељана је 2381 особа, 2355 мушкараца и 26 жена. Подаци о стрељанима прикупљају се и дан-данас, те се још увек догађа да поједина имена буду уклоњена са списка, а нова придодата.

Захваљујући раду историчара Спомен-музеја „21. октобар“, подаци о стрељанима у Шумарицама доступни су јавности. Грађа којом музеј располаже и која се и даље прикупља, мења и допуњава, довољна је да осигура да име ниједног од стрељаних у Шумарицама не падне у заборав. То није толико важно због укупног броја жртава, колико због сваке од жртава понаособ. Ових дана окончано је прикупљање потписа грађана које је покренуо дневни лист „Прес“, с предлогом да 21. октобар буде проглашен за Дан сећања на све српске жртве у Другом светском рату.